Mirandeški se vekovima prenosio unutar porodica i lokalnih zajednica, uglavnom kroz svakodnevni razgovor. Iako je portugalski vremenom postao dominantan u javnom životu i obrazovanju, jezik je sačuvao svoje osobenosti i ostao važan deo identiteta stanovnika ovog pograničnog područja.
Zvanično priznanje posle vekova
Važna prekretnica dogodila se 1999. godine, kada je Portugal usvojio zakon kojim je priznao mirandeški jezik i prava njegovih govornika. Time je potvrđen značaj njegovog očuvanja, uključujući mogućnost učenja jezika i njegove upotrebe u lokalnom javnom životu.
U narednim godinama razvijani su nastava, pravopisna pravila, rečnici i kulturni sadržaji na mirandeškom. Ipak, zvanično priznanje samo po sebi ne garantuje opstanak jezika, posebno u sredinama u kojima mlađe generacije svakodnevno pretežno koriste portugalski.
Jezik koji čuva identitet
Broj govornika mirandeškog nije precizno utvrđen, a procene se razlikuju u zavisnosti od toga da li obuhvataju samo one koji se njime redovno služe ili i ljude koji ga razumeju. U izvorima se navode procene od nekoliko hiljada do približno 15.000 govornika.
Mirandeški je povezan sa lokalnim običajima, muzikom i tradicijom oblasti Terra de Miranda. Njegovo očuvanje zato prevazilazi pitanje komunikacije: reč je i o prenošenju kulturnog nasleđa koje je oblikovano vekovima.
Budućnost ovog jezika zavisiće od podrške obrazovnih i kulturnih institucija, ali i od toga da li će nastaviti da se govori u porodicama i svakodnevnom životu. U tome se ogleda i širi izazov sa kojim se suočavaju brojni manje zastupljeni evropski jezici: kako sačuvati jezičku posebnost u vremenu kada dominantni jezici zauzimaju sve više prostora.
