Ova nesvakidašnja pravna praksa, poznata kao posthumni brak (un mariage posthume), ima duboke korene u francuskoj istoriji i posebnu proceduru koja zahteva odobrenje samog vrha države.
Tragedija u Frežisu i istorijski koreni
Koreni posthumne udaje vezuju se za vojne brakove preko punomoćnika tokom ratova, ali je za civilno stanovništvo prelomni trenutak bila tragedija iz 1950-ih godina.
Kada je u gradu Frežisu pukla brana, u poplavama je stradalo oko 400 ljudi, među kojima i Andre Kapra, koji je bio vereren sa Iren Žodar. Žodar je uputila molbu tadašnjem predsedniku Šarlu de Golu da joj dozvoli da se uda za nastradalog verenika, što je uz veliku podršku javnosti i medija ubrzo i odobreno, postavši temelj za kasnije zakonodavstvo.
Procedura i uloga predsednika Republike
Pravni okvir za posthumni brak danas je definisan Članom 171 Građanskog zakonika Francuske. Proces započinje podnošenjem zahteva predsedniku Republike, koji ga prosleđuje ministru pravde, a ovaj lokalnom tužiocu.
Za odobrenje je neophodno dokazati jednoznačnu saglasnost preminulog – poput zvanično objavljenih veridbenih namera u sudu ili dozvole komandanta – kao i odobrenje porodice pokojnika. Statistika pokazuje da se jedan od četiri podnesena zahteva odbija, pri čemu sama trudnoća ili privatna pisma nisu dovoljan dokaz.
Svečanost bez brakolomnih prava i nasledstva
Sama ceremonija venčanja nosi posebnu simboliku – preživeli partner najčešće stoji pored fotografije preminulog verenika, dok predsednik opštine, umesto preminulog, čita zvanični predsednički dekret. Brak važi retroaktivno od dana koji je prethodio smrti partnera, čime se ostvaruje emocionalna satisfakcija i legitimišu deca.
Ipak, zakon striktno propisuje da posthumni brak ne donosi nikakva prava na nasledstvo niti podelu imovine preminulog supružnika. Preživeli partner dobija status udovca ili udovice i može ostvariti pravo na penziju ili osiguranje, ali je finansijska strana bračnog režima potpuno isključena radi sprečavanja eventualnih zloupotreba.
