Plodovi belog hrasta su slatki i ukusni, ali brzo klijaju i propadaju ako ostanu pod zemljom, zbog čega veverice većinu njih pojede na licu mesta.
S druge strane, žirovi crvenog hrasta puni su gorkih tanina koji im daju opor ukus, ali upravo ih ta gorčina štiti od drugih kradljivaca.
Pošto klijaju tek u proleće, veverice ove plodove u velikom procentu zakopavaju, stvarajući tako strategijske zalihe za zimu.
Kada dođu hladni dani i vreme podizanja potomstva, stabilna zaliha ovih skrivenih kalorija postaje pitanje života i smrti.
Veverice kao inspektori kvaliteta
Proces selekcije podseća na pravu malu inspekciju kvaliteta. Pre nego što odluči šta će uraditi sa ulovom, veverica će svaki žir pažljivo protresti blizu uha. Ukoliko oseti da je plod oštećen ili da se u njemu nalazi žižak, pojede ga odmah. One najbolje plodove odnosi dalje, a lokaciju zakopavanja pažljivo bira u zavisnosti od toga da li je u blizini konkurencija.
Ako primeti da je neko posmatra, veverica će primeniti lukavu taktičku obmanu: pretvaraće se da kopa rupu i u nju stavlja žir, a zatim će skokom odjuriti na drugo, bezbednije mesto kako bi zaista sakrila hranu.
Ovo neumorno sakrivanje, poznato kao „raspršeno skladištenje“, zahteva impresivne mentalne kapacitete. Veverica tokom sezone može da sakrije i do pedeset žirova po satu, a da bi ih pronašla kada sneg prekrije zemlju, ne oslanja se na miris, već na izuzetno prostorno pamćenje.
Graditelji budućih hrastika
Istraživanja pokazuju da uspešno pronađu i do devedeset pet odsto onoga što su zakopale. Onih pet odsto zaboravljenih ili izgubljenih žirova predstavlja ključni savez u prirodi: iz njih niču nova stabla hrasta, dovoljno udaljena od roditeljskog drveta da ne budu u njegovoj senci, čime veverice direktno pomažu obnavljanju šuma.
Priča o žiru, međutim, ne završava se na vevericama i kradljivim pobeguljama koje u svojim jazbinama skupljaju hranu za poluhibernaciju. Ljudi još od kamenog doba koriste žirove u ishrani, a danas u svetu organske hrane brašno od žira važi za izuzetno cenjen delikates bez glutena, pod uslovom da se iz njega prethodno isperu gorki tanini.
Preko sto životinjskih vrsta zavisi od ovog skromnog šumskog ploda, zbog čega svako masovno sakupljanje i bacanje žira iz naših dvorišta predstavlja direktno narušavanje lokalnog ekosistema. Dok ih posmatramo kako se bore za svaki plod, jasno je da su ovi mali stanovnici naših parkova mnogo više od simpatičnih komšija: oni su vitalni zupčanici u velikom satnom mehanizmu prirode.
