Nekada je gotovo svaka kuća imala kredenc, veliki drveni ormar u kuhinji ili trpezariji, sa staklenim vratima, policama i fiokama.
Na policama su stajali najbolji tanjiri, šolje koje se nisu koristile svakog dana, čaše za goste i uredno složeni stolnjaci. Ali zanimljiviji deo često se krio upravo u fiokama.
Fioka u kojoj je bilo mesta za sve
Tu su završavale stvari koje nisu smele da se izgube. Stare porodične fotografije, čestitke, pisma rođaka iz drugih gradova ili inostranstva, umrlice, računi, garantni listovi, recepti zapisani rukom i mali notesi sa važnim brojevima telefona.
U istoj fioci mogli su da se nađu konac i igle, rezervna dugmad, ključevi kojima se više nije znalo šta otključavaju, stari novčići ili komadi nakita koji su se čuvali „za uspomenu“.
Naizgled nepovezani predmeti zajedno su pričali priču jedne kuće.
Fotografije koje se nisu gledale svakog dana
Porodične fotografije nekada nisu bile na telefonima niti u računarima. Čuvale su se pažljivo, često u kovertama ili između papira.
Na njima su bili svadbeni portreti, vojnici u uniformama, deca ispred škole, rođaci koji su otišli daleko i članovi porodice kojih više nije bilo. Takve fotografije nisu se često vadile, ali se znalo gde se nalaze.
Kada bi se porodica okupila, neka od njih bi ponovo završila na stolu, uz priču o tome ko je na slici, gde je fotografija nastala i šta se tada dogodilo.
Recepti napisani rukom
Posebno mesto u mnogim kredencima imali su recepti. Nisu postojale precizno uređene zbirke kao danas. Recept je mogao biti zapisan na komadu papira, poleđini kalendara ili istrgnutoj stranici sveske.
Često nisu bile zapisane ni tačne mere. Stajalo bi: „brašna koliko primi“, „malo šećera“, „jedna šolja mleka“ ili samo kratko objašnjenje postupka.
Takvi recepti prenosili su se iz kuće u kuću i sa generacije na generaciju. Neki su nosili i ime osobe od koje su dobijeni, „tetkina pita“, „bakini kolači“ ili „kiflice od komšinice“.
Sitnice bez velike vrednosti, ali sa velikom pričom
Kredenc je često bio mesto na kojem se čuvalo ono što nije bilo dovoljno važno za sef, ali je bilo previše važno da bi se bacilo.
Dugme sa stare haljine, medaljon, stari sat koji više ne radi, detetova đačka knjižica, razglednica sa mora ili pismo poslato pre nekoliko decenija. Za nekoga ko ih vidi prvi put, to su samo stari predmeti.
Za porodicu su oni mogli da budu jedini opipljivi trag nekog vremena ili osobe.
Porodična arhiva bez posebne namere
Naše bake verovatno nisu razmišljale o kredencu kao o arhivi. Jednostavno su čuvale ono što im je bilo važno i ono za šta su mislile da će jednog dana ponovo zatrebati.
