Nakon još jednog izuzetnog uspeha naše reprezentacije i osvojene bronzane medalje na Evropskom prvenstvu, slavna odbojkašica Maja Ognjenović sumira utiske o novom odličju i karijeri koja traje decenijama.
Posle svih osvojenih medalja, trofeja i priznanja tokom karijere, šta je to što vas i dalje pokreće i tera da kažete sebi: „Mogu i hoću još”?
To je konstantna želja za pomeranjem sopstvenih granica. Kada dođete do određenog nivoa u sportu, više se ne takmičite samo protiv rivala sa druge strane mreže, već pre svega sa samim sobom. Kroz čitavu moju karijeru, upravo je taj unutrašnji motiv – da vidim koliko još mogu da pružim, napredujem i prevaziđem sopstvene domete – bilo ono što mi je davalo vetar u leđa i predstavljalo moju najjaču pokretačku snagu.
Srpske odbojkašice su pod vašim kapitenstvom ponovo u samom svetskom vrhu. Kakav je vaš doživljaj osvojene bronzane medalje na ovom Evropskom prvenstvu?
Prirodno je da smo se potajno nadale onom najsjajnijem odličju, gorivo sportiste je da uvek cilja najviše. Međutim, izuzetno smo zadovoljne i ponosne na osvojenu bronzu. Konkurencija je nikada jača, turnir je bio izuzetno naporan i u današnjem vrhunskom sportu je od presudnog značaja ostati skroman i zahvalan na svakom postolju. Ova medalja je samo još jedna potvrda kontinuiteta naše klase.
Čist karakter i onaj naš prepoznatljivi inat. Publika vidi spoljašnji deo – upornost, borbu za svaku loptu i taktičku pripremu. Ali ono što ostaje iza zatvorenih vrata svlačionice, to su stvari koje pripadaju samo nama. Karakter je taj koji nas oblikuje i kao pojedince i kao celinu, i on se najviše vidi kada je najteže, kada lomimo utakmice u svoju korist.
Čast nam je što na taj način možemo da zahvalimo za svu podršku koju dobijamo od države. Vremena je nekada malo, i baš zato veoma cenimo kada neko izdvoji vreme za nas i kada se naši uspesi i uloženi trud vrednuju na tako visokom nivou.
Proveli ste mnogo godina igrajući van granica naše zemlje. Kakav pogled na Srbiju imate iz te perspektive, nakon toliko vremena provedenog u inostranstvu?
Kada podvučem crtu, provela sam više od pola života u inostranstvu – van zemlje sam još od 2005. godine, što je praktično polovina mog dosadašnjeg života. Upravo zbog tog odsustva, imam privilegiju da jasnije primetim promene. Zaista je neverovatno kroz kakvu je transformaciju i napredak Srbija prošla u tom periodu. Svaki put kada se vratim kući, iznova se iskreno oduševim boljitkom i pozitivnim promenama koje se vide na svakom koraku i u svakom segmentu društva.
