Dok mnogi maštaju o begstvu u prirodu, retki su oni koji su za to zaista spremni. Mira Tadić iz Jagoštice na Tari spada među one vrednije, kojima polje nije samo razglednica, već prostor za rad i stvaralaštvo.
Upravo tamo je možete i zateći, na njivi. Pod blagim okom Tare, vredno sadi svoju baštu. Kada biste je upitali šta sve niče pod njenim prstima, ona bi samo počela da nabraja: krompir, grašak, šargarepa, pasulj, luk. Kroz njen osmeh i siguran glas oseća se ponos na svaki plod koji iz zemlje izvlači.
„Čak i svinje jedu moj organski krompir“, kaže Mira kroz smeh. I to nije obična hvalisavost, jer njen krompir je sladak, sočan! A isto važi i za sve ostalo povrće iz njene bašte.
Zašto je život na selu dar, a ne žrtva?
Mira nam otkriva ono što reklame ne mogu da prodaju: zdrav vazduh, zdravu vodu, zdravu hranu, svoju zemlju, gde si svoj na svome.
To je, kaže, suština života u Jagoštici. Bez gradske vreve, bez žurbe, ali zato sa jasnim pravilom da ako nešto želiš, moraš da zasučeš rukave.
I dok mnogi zamišljaju selo kao idilu bez obaveza, Mira je ipak realna:
„Ko ne voli da radi, možda ne bi voleo da živi na selu. Ali ja bih svakome preporučila.“
U toj jednostavnoj rečenici krije se sva istina o njoj, da je ona žena koja može sve. I zato je njen savet toliko iskren: život na Tari nije za svakoga, ali onima koji ga zavole, nema mu ravnog!
Ako ste ikada pomislili da biste voleli da probate slatki krompir iz tarske bašte, znate koga da potražite. Ali znajte: kod Mire se na poklon ne dobija ništa osim dobre volje i još boljeg primera kako se voli zemlja.
