Na samo 11 kilometara od Valjeva, u selu Lelić, nalazi se manastir Lelić, zadužbina Svetog vladike Nikolaja Miriklijskog i njegovog oca Dragomira koji mu je poklonio zemljište. Sveca nazivaju još i Srpski Zlatousti, jer je jedan od najmudrijih teologa Srpske pravoslavne crkve. Sveti vladika Nikolaj je studirao u Americi, na Oksfordu, gde je stekao zvanje doktora filozofije. Nakon Drugog svetskog rata bio je prognan, smrt ga je sačekala u Pensilvaniji, a 1991. godine doneta je odluka da se njegove mošti prenesu u rodni Lelić.
Više od 30 godina njegove mošti počivaju u manastiru izgrađenom od cigle, kamena, u moravskom stilu. Već u prilasku manastiru vidi se njegova velika porta, prostranstvo kojim je okružen i utabane staze koje vode do konaka i manastirske suvenirnice.
Za njega, Vaskrsenje Hristovo nije samo događaj iz prošlosti, već središnja tačka čitavog ljudskog postojanja, proboj večnosti u vreme, pobeda života nad smrću koja menja smisao svega što postoji. Često je isticao da je Hrišćanin čovek Vaskrsenja, pozvan da živi kao da je smrt već pobeđena. Nikolaj je ljude neumorno usmeravao ka praznom grobu, videći u svetlosti Vaskrsa odgovor na svaku ljudsku bol, nepravdu i očaj, posebno onu koju je sam iskusio u posleratnom egzilu.
Iako ga je fizička smrt zatekla daleko od otadžbine, u Pensilvaniji 1956. godine, njegova vera u Vaskrsenje nije dozvoljavala da se na grob gleda kao na konačno mesto. Kada su njegove mošti svečano prenete u manastir Lelić, to nije bilo samo ispunjenje zaveštanja, već i živi simbol vaskrsenja naroda i crkve posle decenija komunističke vladavine. Sam čin prenosa moštiju, koje su dočekane kao najveće svetinje, svedoči o hrišćanskom uverenju da smrt nema poslednju reč.
U manastiru Lelić vaskrsna radost je stalno prisutna. Svake godine, na Vaskrs, ovo skromno mesto postaje duhovni centar stotine vernika koji dolaze da čuju poruku koju je vladika Nikolaj ponavljao celog života: „Hristos vaskrse, to je središnja istina sveta.“ On je smatrao da, baš kao što je proleće neminovno posle zime, tako je i Vaskrsenje neminovno posle svakog raspeća, ličnog, ali ili narodnog. Njegove propovedi o vaskrsenju i danas se čitaju u liturgijskim knjigama, podsećajući da onaj ko živi sa Hristom, iako fizički umre, ostaje živ – baš kao što i sam vladika, iako prognan i sahranjen na tuđini, na kraju počiva u svom Leliću.
Jedan odgovor
Slava Bogu i Svetom Vladiki Nikolaju Amin +++