U psihoanalitičkom jeziku, jedan od načina da se ovo razume jeste pojam psihičke investicije. Frojd je libido posmatrao kao energiju koja se usmerava prema objektima – ljudima, odnosima, idejama, interesovanjima i ciljevima. Psihički život nije samo skup misli i osećanja; on podrazumeva i to da nam je do nečega stalo. Kada ta usmerenost oslabi, čovek može ostati sa mnogo unutrašnje energije, ali bez jasnog mesta na koje bi je usmerio.
Tada nastaje neobičan paradoks. Čovek nije nužno bezvoljan u svakom trenutku, niti je njegov um prazan. Naprotiv, može neprestano razmišljati, analizirati sebe, preispitivati odnose, zamišljati različite scenarije i tražiti objašnjenja. Ali ta intenzivna unutrašnja aktivnost ne mora voditi ka većoj povezanosti sa životom. Ponekad samo proizvodi još više samoposmatranja.
Tu se može razumeti i veza između nevezane psihičke energije i anksioznosti u Frojdovim ranim razmatranjima. U toj fazi svoje teorije Frojd je pokušavao da objasni kako se ekscitacija koja nije adekvatno vezana može pojaviti kao slobodno lebdeća anksioznost. Kasnije će njegovu teoriju anksioznosti značajno promeniti, ali ideja da se psihička energija na neki način vezuje, preusmerava i organizuje ostaje važna za njegovo razmišljanje.
Ako nema dovoljno prostora za želju, interesovanje ili odnos, anksioznost ponekad postaje ono oko čega se psihički život organizuje. Briga daje predmet pažnji. Preispitivanje daje materijal mislima. Kontrola daje osećaj da se nešto radi. Čovek tako može biti veoma zauzet sopstvenim unutrašnjim životom, a istovremeno sve manje učestvovati u spoljašnjem.
Kasnija psihoanalitička tradicija ponudila je drugačije načine da se ovaj fenomen razume. Kod Melani Klajn važnu ulogu imaju anksioznost, strah od gubitka, krivica i pokušaji da se unutrašnji svet ponovo učini sigurnim. Kada veliki deo psihičke energije odlazi na odbranu i kontrolu, manje je prostora za radoznalost, igru i slobodno interesovanje.
Zato je moguće da osoba kaže: „Ne znam šta mi je, sve imam, ali ništa me ne raduje.“ Takva rečenica ne mora da znači da joj zaista nedostaje još jedna aktivnost, još jedan cilj ili još ljudi. Ponekad problem nije u količini sadržaja nego u kvalitetu veze sa sadržajem.
I tu se menja perspektiva na pitanje smisla. Kada ništa ne osećamo kao dovoljno važno, lako je zaključiti da je svet prazan ili da život nema svrhu. Ali moguće je da je redosled obrnut: svet nam deluje prazan zato što trenutno ne uspevamo da u njega dovoljno investiramo sopstveno interesovanje, želju i emocionalnu energiju.
Zbog toga povratak smisla ne mora početi velikim životnim odgovorom. Ponekad počinje nečim mnogo manjim – muzikom koju zaista želimo da slušamo, knjigom koja nas zainteresuje, razgovorom kojem se radujemo, mestom koje želimo da posetimo, nečim što pravimo sopstvenim rukama ili odnosom u kojem ponovo osećamo prisutnost.
Takve stvari same po sebi možda ne daju konačan odgovor na pitanje „čemu sve ovo?“. Ali mogu da naprave nešto što je prethodno nedostajalo: vezu između nas i sveta.
Možda zato smisao nije uvek nešto što prvo pronađemo, pa tek onda počnemo da živimo. Ponekad se događa obrnuto. Nešto nam postane važno, u to počnemo da ulažemo vreme, pažnju i osećanja, a tek naknadno shvatimo da je upravo ta investicija životu dala težinu.
