Još od svoje četvrte godine, Isidora je znala da je slikanje njen poziv. Ono što je počelo kao običan odlazak u biblioteku, prerastalo je u sudbonosni susret sa profesorkom Marijom Đokić, koja je tamo držala časove slikarstva. Taj susret bio je ključ.
Ipak, nije baš sve bilo slučajno. Isidora potiče iz umetničke porodice. Njena majka svojim veštim rukama pravi klupice od recikliranog materijala, dajući starom potpuno novi život. Otac svira harmoniku i ispunjava dom melodijama. Kum se bavi slikarstvom, a pradeda je pleo korpe. Svaki član ove porodice nosi svoju umetničku nit. U takvom okruženju, Isidorina ljubav prema umetnosti samo je cvetala.
Od najranijih dana, najviše je volela da slika životinje, a posebno konje. Konji su za nju oduvek bili simbol slobode, njihov galop bez granica spojen sa nežnošću. Kroz njih je Isidora na platnu oslikavala ono čemu je i sama težila: slobodu duha.
Vremenom su se motivi menjali, kako se menjala i sama umetnica. Danas je njen glavni motiv ljudska duša, ta nevidljiva, složena, čudesna. Ljudska duša sa svim svojim slojevima, radostima i tišinama postala je njeno najveće umetničko polje istraživanja.
Isidora najviše voli da stvara akrilom na platnu, jer akril, kako kaže, traje. Otporan je, postojan, prenosi energiju bez bledenja, baš kao i emocije koje želi da zabeleži. Boje joj žive na platnu, slojevite su, duboke.
Njena umetnost, međutim, nije samo estetika. Isidora kaže: Moja slika je život. Ona ne stvara samo da bi ukrasila zid, već da bi motivisala ljude, podsetila ih na lepotu koja postoji u njima samima. U njenom omiljenom delu se pojavljuje venac od cveća, a taj venac nije puki ukras. On je metafora. Simbol je ciklusa života, povezanosti svih stvari, ponovnog rađanja.
I dok nebo iznad njenog ateljea menja boje, Isidora i dalje slika, neprestano u dijalogu sa prirodom, sa svojim korenima, sa dušama koje susreće. Jer kada ti je priroda najveća inspiracija, onda su i tvoja dela najlepša!
