Nekadašnji „vunderkind“ evropske ekonomije, simbol stabilnosti, pune zaposlenosti i fiskalne discipline kojem su zavideli mnogi, danas prolazi kroz najtežu finansijsku i socijalnu krizu u svojoj modernoj istoriji.
Zemlja koja je tokom kriznih godina (2011–2013) beskompromisno zahtevala rigorozne mere štednje, rezove i čvrste garancije od država sa juga Evrope, poput Grčke i Španije, sada se i sama našla u začaranom krugu usporavanja privrede, rasta duga i istorijski visoke nezaposlenosti. Preokret je utoliko dramatičniji jer podaci pokazuju da su nekadašnje lekcije o štednji postale gorka realnost za same Fince.
Od lidera do evropskog vrha po stopi nezaposlenosti
Ekonomska slika Finske danas nimalo ne podseća na dane stare slave. Sa stopom nezaposlenosti koja je premašila 10 odsto, Finska trenutno beleži najlošiji rezultat u celoj Evropskoj uniji, prestigavši čak i Španiju. Posebno je zabrinjavajući položaj mladih između 15 i 24 godine, gde je svaki četvrti bez posla, dok se broj dugotrajno nezaposlenih u ovoj kategoriji više nego udvostručio u odnosu na period pre krize.
Kriza se odrazila na sve slojeve društva: od mladih diplomaca i arhitekata koji mesecima ne uspevaju da pronađu prvi angažman u struci, pa sve do sektora usluga. O dramatičnom pritisku na tržište rada najbolje svedoče primeri iz maloprodaje i ugostiteljstva, gde se na svega nekoliko stotina sezonskih mesta prijavljuje i po više desetina hiljada kandidata, među kojima su neretko i nosioci doktorskih titula.
Slom giganta i promena demografske strukture
Koreni sadašnjeg posrtanja sežu oko 2010. godine, kada su se praktično istovremeno urušila dva glavna stuba finskog izvoza i rasta. Domaći gigant „Nokija“, koji je na vrhuncu snage nosio oko četiri odsto BDP-a i četvrtinu prihoda od poreza na dobit, izgubio je trku sa pametnim telefonima nove generacije. Istovremeno, ubrzana digitalizacija zadala je težak udarac papirnoj industriji, drugom ključnom stubu tamošnje privrede.
Pored industrijskih gubitaka, Finska se suočila i sa ozbiljnim demografskim izazovima. Odlazak u penziju brojne posleratne generacije, uz smanjenje radno sposobnog stanovništva koje nije nadoknađeno dovoljnim prilivom imigranata, direktno je uticao na pad poreskih prihoda. Sa druge strane, troškovi zdravstva, penzija i socijalne zaštite nezaustavljivo rastu, držeći državne finansije u minusu već 17 godina zaredom.
Začarani krug štednje, dugova i pritiska iz Brisela
Dodatne potrese donele su godine pandemije, a potom i sukob u Ukrajini koji je prekinuo trgovinske i turističke veze sa susednom Rusijom, uz istovremeni skok izdataka za odbranu. Javni dug Finske skočio je na skoro 90 odsto BDP-a, izjednačivši se sa nivoom koji beleži Portugalija, dok godišnji troškovi samo za kamate na dug premašuju tri milijarde evra.
Zbog prekoračenja budžetskih okvira, Finska se našla pod procedurom prekomernog deficita Evropske unije, sa obavezom da značajno skrati potrošnju pre 2028. godine. Vlada premijera Peterija Orpa reagovala je obimnim paketom štednje i smanjenjem socijalnih davanja, ali ekonomisti upozoravaju na opasnost od takozvanog „efekta hlađenja“; u strahu od novih rezova, domaćinstva čuvaju novac i smanjuju potrošnju, što dodatno guši privredni oporavak i smanjuje potražnju.
Pritisak na socijalnu mrežu i traženje izlaza
Smanjenje pomoći za stanovanje i socijalnih davanja već daje vidljive posledice na terenu. Organizacije za podršku i verske zajednice beleže skok zahteva za pomoć u hrani i vanrednim troškovima od čak 40 odsto. Nekadašnji pionirski model uspešnog rešavanja stambenog pitanja za ugrožene grupe ponovo je pod znakom pitanja, jer se broj beskućnika i ljudi pod izvršiteljskim blokadama znatno povećao.
Iako zvaničnici ističu da nema alternative fiskalnoj konsolidaciji i da se sa prvim blagim oporavkom izvoza naziru stidljivi znaci stabilizacije, faza prilagođavanja biće duga i bolna. Finska se danas nalazi na prekretnici: primorana je da traži nove modele rasta i ponovo izgradi svoju privrednu strukturu, svesna da jednostavnih rešenja nema i da nekadašnji recepti štednje nose izuzetno visoku socijalnu i ekonomsku cenu.
