Zamislite hranu koja može da traje večno. Hranu koja je stajala u grobnicama drevnih faraona više od tri milenijuma i koja je, kada su je arheolozi pronašli, i dalje bila savršeno jestiva. Stari Egipćani su dobro poznavali moć meda. Koristili su ga za lečenje rana i infekcija, za pravljenje lekova, pa čak i u svom najsvetijem ritualu – mumifikaciji.
Sve počinje u košnici. Pčele marljivo sakupljaju nektar, a zatim pokreću genijalan proces. Svojim krilima stvaraju strujanje vazduha koje iz nektara isparava gotovo svu vodu. Kada je posao završen, med sadrži tek oko 17% vode, premalo da bi se u njemu išta živo održalo. To je prvi sloj odbrane. Ali najveća tajna krije se u enzimu koji pčele dodaju – glukoza-oksidazi. Kada med dođe u dodir sa vlagom, ovaj enzim stvara vodonik-peroksid, isto ono sredstvo kojim i danas dezinfikujemo rane. Med tako, na najprirodniji mogući način, sam sebe štiti od bilo kakvog kvarenja.
Ipak, i ova večna hrana ima svoja pravila. Da bi med zauvek ostao savršen, mora biti dobro zatvoren. On upija vlagu iz vazduha, ako ga ostavite otvorenog, počeće da se kvasi.
Ako ste ikada primetili da vam se med zgusnuo i postao kristalast, nemojte ga bacati! To nije znak da se pokvario, već samo da je prirodan. Dovoljno je da teglu lagano zagrejete na vodenoj kupi i med će se vratiti u svoje zlatno stanje!
