Njihove slabosti otkrivaju manje poznatu stranu talentovanih ljudi čije knjige i dan-danas žive.
Franc Kafka je često pisao o svom krhkom zdravlju i nezadovoljstvu telom. Feliciji Bauer je priznao da je „najmršavija osoba koju poznaje“, a u dnevniku je beležio da mu je telo preslabo za ono što od njega očekuje. Ipak, tvrditi da je patio od dismorfofobije bilo bi previše slobodno postavljanje savremene dijagnoze čoveku koji je živeo pre više od jednog veka.
Ernest Hemingvej takođe nije bio onakav kakvim ga pamtimo, neustrašivi avanturista kojem ništa ne može da poljulja samopouzdanje. Nije voleo govore i smatrao je da pisac treba da napiše ono što ima da kaže, umesto da o tome govori pred publikom. Međutim, Nobelovu ceremoniju 1954. godine nije izbegao zbog treme, već zbog ozbiljno narušenog zdravlja. Njegov govor pročitao je američki ambasador.
Nestanak Agate Kristi 1926. godine ostao je jedna od najvećih zagonetki njenog života. Posle smrti majke i saznanja da suprug želi razvod, spisateljica je nestala na jedanaest dana. Pronađena je u hotelu, prijavljena pod drugim imenom, a lekari su govorili o stvarnom gubitku pamćenja. Zato nije tačno reći da se čitavog života plašila ludila – poznato je, međutim, da je tada prolazila kroz težak psihički slom.
Džek London je odrastao u radničkoj porodici i rano upoznao bedu. Pisanje mu nije bilo samo poziv već i način da pobegne od siromaštva. Čak i kada je postao slavan, dugovi i veliki troškovi terali su ga da održava surov ritam od približno hiljadu reči dnevno, bez obzira na zdravlje i okolnosti.
Kod Edgara Alana Poa granica između pisca i njegovih junaka često se briše. Strah od živog sahranjivanja vraća se u više njegovih priča, ali to još nije dokaz da je i sam patio od tafefobije. Taj strah je u 19. veku bio veoma rasprostranjen, a novine su redovno objavljivale priče o ljudima koji su greškom proglašeni mrtvima.
Nikolaj Gogolj je, za razliku od Poa, ostavio sasvim konkretnu molbu: tražio je da ga ne sahrane dok se na telu ne pojave očigledni znaci raspadanja. Njegov strah da bi mogao biti proglašen mrtvim dok je još živ bio je toliko snažan da ga je uneo u testament.
Izgleda da ni veliki pisci nisu bili neustrašivi. Samo su umeli da od svojih strepnji naprave nešto što će mnogo duže živeti od njih.
