Jeremija je svoju proročku službu započeo veoma rano, već u 15. godini života, oko 630. godine pre Hrista. Zbog svojih proročanstava često je bio u nemilosti tadašnjih vlasti, proganjan i zatvaran, ali je istovremeno uživao veliko poštovanje među onima koji su verovali u njegove reči.
Sveti prorok Jeremija prorokovao je i stradanje Isusa Hrista govoreći: „Ja bejah kao jagnje i tele koje se vodi na klanje, jer ne znađah da se dogovaraju na me: oborimo drvo s rodom njegovim, i istrebimo ga iz zemlje živih, da mu se ime ne spominje više“.
Tokom vladavine cara Sedekije, Jeremija je, prema predanju, stavio jaram na svoj vrat i prolazio Jerusalimom prorokujući pad grada i ropstvo pod Vavilonjanima. U dolini Totef, pod Jerusalimom, gde su Jevreji prinosili decu na žrtvu idolima, prorekao je i propast Judejskog carstva, što se ubrzo i obistinilo.
U našem narodu se za svetog proroka Jeremiju vezuju brojna predanja. Kako se smatra zaštitnikom od zmija otrovnica, oko ovog praznika razvili su se brojni rituali koji se i danas retko, ali ponegde čuvaju.
Običaj je da neko iz kuće rano ujutru uzme tiganj i, lupajući u njega, nekoliko puta izgovori: „Jeremija u polje, a sve zmije u more! Samo jedna ostala, za zlo njeno ostala, oba oka izbola, na dan trna glogova. Na četiri šipova, zlu kob izela“.
Veruje se da, dokle god se čuje lupanje i pesma, zmije neće prilaziti domaćinstvu.
Na Jeremijin dan, prema narodnom predanju, ne otvaraju se britve, niti se radi iglom i koncem. Verovalo se da bi onoga ko tog dana otvori britvu tokom cele godine pratile zmije.
U pojedinim krajevima stariji ljudi i danas smatraju da se na ovaj praznik ne treba češljati „da se ne bi izazivale zmije tokom leta“.
Takođe, postoji verovanje da treba paziti da se za nekim ne vuče odvezana pertla ili konac, kako se simbolično ne bi „vukle i zmije“.
