Iza njegovog vedrog izgleda kriju se ribarska prošlost i stroga pravila o izgledu fasada. Venecija privlači posetioce trgovima, palatama i gondolama, ali kratka vožnja vodenim autobusom vodi do sasvim drugačijeg prizora.
Umesto velikih građevina, Burano dočekuje goste nizovima malih kuća obojenih u crveno, žuto, plavo, zeleno i ružičasto.
Boje nisu samo turistički ukras. Služile su za obeležavanje granica između poseda, dok lokalna legenda kaže da su ribari bojili kuće kako bi ih lakše uočili pri povratku kroz maglu Venecijanske lagune.
Boja fasade ne bira se slobodno
Prepoznatljiv izgled ostrva čuva se i danas. Vlasnici kuća ne mogu jednostavno da odaberu bilo koju nijansu i prekreče fasadu po želji, već se izgled objekata usklađuje sa propisima i bojama predviđenim za određeni deo ostrva.
Zahvaljujući tome, kuće ostaju različite, ali zajedno stvaraju skladan prizor duž kanala. Među njima se posebno izdvaja kuća Bepija Sua, čija je fasada ukrašena raznobojnim geometrijskim oblicima.
Jedan od simbola Burana je i nagnuti zvonik crkve San Martino. Njegov nagib lako se primećuje između kuća, pa je postao gotovo podjednako prepoznatljiv kao i šarene fasade.
Ostrvo čipke
Burano nije poznat samo po bojama. Vekovima je bio jedan od najvažnijih centara ručne izrade čipke, zanata koji su žene prenosile sa generacije na generaciju.
Čipka se izrađivala iglom, a složeni primerci zahtevali su mnogo vremena, preciznosti i strpljenja. Zahvaljujući tom umeću, buranska čipka postala je tražena i izvan granica Italije.
Na glavnom ostrvskom trgu danas se nalazi Muzej čipke, smešten u nekadašnjoj školi koja je radila od 1872. do 1970. godine. Muzejska zbirka prati razvoj venecijanske čipke od 16. veka do savremenog doba i obuhvata oko 200 vrednih primeraka.
Više od lepih fotografija
Iako je danas jedno od omiljenih mesta za fotografisanje u okolini Venecije, Burano je dugo živelo od ribarstva. Mali čamci, kanali i jednostavne kuće i dalje podsećaju na vreme pre nego što su njegove ulice postale poznate širom sveta.
Ostrvo ima i svoj tradicionalni slatkiš – „bussolà“, suvi kolač karakterističnog kružnog oblika, koji se priprema od brašna, jaja, šećera i putera.
Do Burana se iz Venecije stiže vodenim autobusom, a putovanje traje približno 45 minuta. Ostrvo se može obići pešice, bez posebnog plana: preko malih mostova, pored kanala i kroz ulice u kojima gotovo svaka fasada izgleda kao zasebna razglednica.
Burano možda nema monumentalne palate Venecije, ali upravo u tome leži njegova privlačnost. Njegov identitet čine boje, voda, ribarska prošlost i strpljive ruke žena koje su od konca stvarale čipku.
