Migracija ptica jedna je od najzanimljivijih pojava u prirodi. Pojedine vrste tokom godine prelaze ogromne udaljenosti, preko mora, planina i čitavih kontinenata, a zatim se vraćaju na ista područja.
Posebno je zanimljivo što mlade jedinke nekih vrsta na svoju prvu migraciju kreću same. Ptice se ne oslanjaju na samo jedan znak. Tokom putovanja koriste više načina orijentacije, a jedan od njih je svojevrsni unutrašnji kompas.
Sunce danju, zvezde noću
Tokom dana ptice mogu da koriste položaj Sunca, dok se mnoge vrste koje migriraju noću orijentišu pomoću zvezda.
Pomaže im i ono što vide ispod sebe – rečne doline, obale, planinski lanci i drugi delovi pejzaža mogu da posluže kao prirodni putokazi.
Ali ni vedro nebo ni poznat teren nisu uvek dostupni.
Tada važnu ulogu može imati Zemljino magnetno polje.
Prirodni kompas koji čovek ne oseća
Zemlja je okružena magnetnim poljem koje mi bez kompasa ili posebnih instrumenata ne primećujemo.
Mnoge ptice, međutim, mogu da ga registruju.
Eksperimenti u kojima su naučnici menjali magnetno polje oko ptica pokazali su da se tada menja i pravac u kojem pokušavaju da se orijentišu.
To govori da magnetno polje za njih zaista predstavlja važan deo navigacije.
Ipak, ono verovatno ne služi samo kao jednostavna strelica koja pokazuje sever. Promene jačine i položaja magnetnog polja mogu pticama da pruže i dodatne informacije o tome gde se nalaze.
Da li ptice magnetno polje mogu da „vide“
Jedno od najzanimljivijih pitanja jeste kako ptica uopšte registruje nešto što mi ne možemo da osetimo.
Jedna od vodećih pretpostavki povezuje taj osećaj sa proteinima u očima koji se nazivaju kriptokromi.
Istraživanja na evropskom crvendaću pokazala su da jedan od tih proteina reaguje na magnetno polje.
Pretpostavlja se da svetlost u oku pokreće sitne hemijske reakcije na koje može da utiče Zemljino magnetno polje. Kako se taj signal zatim pretvara u informaciju koju ptica koristi za određivanje pravca, naučnici još pokušavaju potpuno da objasne.
Zbog toga se ponekad kaže da ptice možda na neki način „vide“ magnetno polje.
To, međutim, ne znači da pred sobom vide linije poput onih koje poznajemo sa crteža magneta. Kako taj osećaj zapravo izgleda iz njihove perspektive i dalje nije poznato.
Ne oslanjaju se samo na jedno čulo
Magnetno polje nije jedina navigacija koju ptice imaju.
Sunce, zvezde, pejzaž, svetlost, pa kod pojedinih vrsta čak i mirisi, mogu da im pomognu da pronađu pravi put.
Sve te informacije koriste zajedno, pa ako jedan signal nije dovoljno pouzdan, drugi može da posluži kao pomoć.
Zahvaljujući tome, ptica teška svega nekoliko desetina grama može da napusti jedno područje, preleti hiljade kilometara i mesecima kasnije ponovo pronađe put nazad.
Bez mape i putokaza, ali sa prirodnim sistemom navigacije koji nauka ni danas nije do kraja razjasnila.
