Na obroncima Tare, gde planinski vazduh ulazi u svaku poru kože, smestila se Jagoštica. Malo, ali ponosno selo koje uspeva da opstane uprkos svemu, a baš u tome leži njegova tajna.
Kako kažu meštani: Jagoštica je mesto u koje je svako uspeo da stigne, ali retko ko je uspeo da prođe.
Zašto je to tako? Putnici namernici, zavedeni lepotama netaknute prirode, brzo shvate da se ovde ne prolazi lako. Ne zato što put prestaje, već zato što srce želi da još ostane. Dočekuju vas ljudi koji su sačuvali običaj da svakog gosta počaste hranom i konakom, bez reči o novcu, a kamoli o ceni. U Jagoštici se ne gleda ko ste i odakle dolazite ovde ste, najpre, čovek. I zbog toga se ne odlazi lako.
Osim toga, ovo selo je u potpunosti okruženo Drinom!
Selo živi ritmom godišnjih doba. Kad dozre šljiva madžarka, ona prava, modra i slatka, svi redom peku rakiju. Poznato je da se taj srpski obićaj ipak još uvek poštuje u svakom srpskom selu. Kažu meštani: „Ko ne peče, nije naš.“ I od te rakije svaka je čaša dobra, jer dolazi iz ruku domaćina koji znaju svaku voćku u svom voćnjaku po imenu. Ovce su drugo blago, ne čuvaju ih samo zbog mleka i vune, već i zato što su ovde odavno deo porodice. Postoje ljudi koji još uvek neguju pastirsku tradiciju.
Danas u Jagoštici živi svega oko 50 stanovnika. Mnogi su odlazili i u grad, u svet, za poslom, ali su se vraćali. I svi kažu isto: lepše je ovde. Lepše je kad se jutro budi uz zvuk ptica i pogled na Taru, kad komšija dolazi bez najave, a večera se kuva za sve koji naiđu.
Prvi put Jagoštica se pominje 1616. godine, na manastiru Rača, gde je neko iz sela prinosio prilog za pokojnika. Već tada je nečiji trag sa ovih proplanaka stigao do svetinje pod zaštitom arhangela.
Godine 1876. Turci su upali i spalili svaku građevinu, odneli stoku, razorili domove, ali selo nisu uništili. Zato što Jagošticu ne čine kuće i štale, već ljudi koji su, uprkos pepelu, ostali i podigli je iz temelja.
Godine 1935. podeljeno je 106 kućnih brojeva. To je bio zlatni čas sela. Danas kuća ima manje, ali su vrata i dalje otvorena za svakog ko poželi da ostane.
Zato, ako vas put navede na Taru, obavezno svratite u Jagošticu!
