U odeljku „Ćutanje“ izdvojio je tri teme o kojima ne treba žuriti sa rečima: Boga, tuđe grehe i budućnost. O Bogu, piše, treba govoriti tek pošto učvrstimo svoju veru, o tuđim gresima kada se setimo sopstvenih, a o sutrašnjem danu kada on svane.
Tuđu grešku lako primetimo
Deo pouke koji se odnosi na osuđivanje drugih lako je prepoznati u svakodnevnom životu. Čujemo kako je neko postupio i već imamo mišljenje: šta je morao da uradi, kako je trebalo da odgovori i zašto nije bio u pravu.
Mnogo ređe se zapitamo kako bismo se mi snašli u istim okolnostima. Još ređe se setimo svojih odluka koje bismo danas promenili.
Nikolajevo podsećanje na sopstvene grehe poziva na takav zastoj. Pre nego što izgovorimo osudu, vredi se prisetiti da smo i sami nekada očekivali razumevanje.
Ne znamo sve što donosi sutra
Sličnu uzdržanost savetuje i kada govorimo o budućnosti. Planove pravimo svakoga dana, ali između onoga što očekujemo i onoga što će se dogoditi uvek ostaje nešto nepoznato.
Njegova opomena može da nas podseti koliko često bojazan pretvaramo u uverenje. Unapred zamišljamo nečiji odgovor, neuspeh ili svađu, pa nas uznemiri i ono što se još nije dogodilo.
A ponekad je dovoljno ostaviti mogućnost da će dan proteći drugačije.
Rečima treba ostaviti vremena
Ova kratka pouka deo je Nikolajevog duhovnog stvaralaštva, ali pitanja koja otvara pripadaju i običnim razgovorima: koliko poznajemo ono o čemu govorimo, koliko smo pravedni prema drugima i koliko smo spremni da priznamo da nešto ne znamo.
Možda je zato najlakše razumeti je u trenutku kada nam je odgovor već na jeziku. Tada još možemo da zastanemo, saslušamo i tek potom kažemo ono iza čega zaista stojimo.
