Danas fijaker najčešće povezujemo sa turistima i venčanjima. Nekada je od tih vožnji zavisio nečiji odlazak na posao, povratak kući i zarada čoveka koji je držao uzde.
Naziv je potekao iz Pariza
Reč fijaker ima francusko poreklo. Nastala je u Parizu u XVII veku, prema imenu svetog Fijakra, čiji se lik nalazio na oznaci svratišta u kojem su se iznajmljivale kočije. Naziv mesta postepeno je prešao na vozila koja su se tamo mogla unajmiti.
Francusko fiacre preko nemačkog oblika Fiaker stiglo je i u naš jezik. Tako je reč koju danas vezujemo za Sombor i vojvođanske ulice krenula iz jednog pariskog svratišta.
Fijaker je služio za prevoz po narudžbini. Putnik bi rekao kuda želi da ide, a kočija se unajmljivala za pojedinačnu vožnju ili na sat. Po tome je njegova uloga bila slična današnjem taksiju. www.dictionnaire-academie.fr
Kočijaš je morao da poznaje grad i ljude
U Beču su fijakeri 1720. godine dobili taj naziv i brojeve. Posao se toliko razvio da je između 1860. i 1900. gradskim ulicama saobraćalo više od hiljadu ovih kočija. Neki vozači postali su poznati širom grada, a pojedini su nastupali i kao pevači.
Za taj posao trebalo je umeti sa konjima, ali i sa putnicima. U Somboru se od fijakerista očekivalo da budu vešti kočijaši, čestiti i trezveni ljudi. Morali su da govore srpski, nemački i mađarski, kako bi mogli da se sporazumeju sa mušterijama u višejezičnom gradu.
Vozač je slušao gde putnik želi da stigne, prihvatao prtljag i kretao kroz ulice koje je dobro poznavao. Od njegove pouzdanosti zavisilo je hoće li ga ista mušterija ponovo potražiti.
Voz je dovodio putnike, fijaker ih je vozio dalje
Dolazak železnice povećao je potrebu za gradskim prevozom. Putovanje se završavalo na stanici samo za voz; putniku je često preostajalo još nekoliko ulica, težak kofer i nepoznata adresa.
U Somboru se razvoj fijakerske službe upravo vezuje za železnicu. Vremenom su kočije postale deo svakodnevice. Prema svedočenju somborskog fijakeriste Miloša Malivuka, koje je zabeležio RTS, između dva svetska rata ulicama je svakodnevno saobraćalo oko 70 fijakera. Njima se odlazilo na stanicu i vraćalo sa pijace, dok su noćne vožnje bile naročito dobro plaćene.
U fijaker se, dakle, nije ulazilo samo u svečanom odelu. Bilo je mesta i za korpe, torbe i svakodnevne obaveze.
Znalo se gde se čeka i kako se vozi
Sombor je još 1885. godine dobio pravilnik o fijakerskoj službi. Važio je za prevoznike i putnike, a uređivao je posao od kojeg je grad imao sve više koristi.
Propisi su obuhvatali higijenu, cene, brzinu i pravac kretanja. Postojala su ograničenja za prevoz pijanih putnika i osoba obolelih od zaraznih bolesti, a ni dozvolu za rad nije mogao dobiti svako. Do 1901. godine somborski fijakeristi obavljali su službu sa dva konja, posle čega je dozvoljena i zaprega sa jednim.
Stajališta su imala svoje mesto u gradu. Prema podacima Turističke organizacije Sombora, na fijaker placu na Trgu republike zasađena su 24 bođoša, koliko je tu moglo da stane fijakera. Svaka zaprega imala je svoj hlad. www.visitsombor.org
Taj podatak menja i pogled na staru fotografiju trga. Drveće, kočije i ljudi pored njih pripadali su jednom uređenom poslu. Dok je fotograf nameštao aparat, neko je čekao mušteriju, neko voz, a neko prevoz do kuće.
