Jedno slovo izgleda neuredno. Rečenica bi mogla lepše da zvuči. Rezultat je tačan, ali dete želi da proveri račun još jednom. Vreme prolazi, a domaći nikako da bude spreman za školsku torbu.
Roditelju takvo ponašanje u početku može da deluje kao temeljnost. Ipak, stalno brisanje, ponovno pisanje i teškoća da se zadatak preda mogu da budu povezani sa anksioznošću.
Stručnjaci Child Mind Institutea upozoravaju da preterana samokritičnost ponekad sprečava dete da završi upravo ono oko čega se najviše trudi.
Kada urednost počne da iscrpljuje
Želja za dobrim ocenama sama po sebi nije problem. Važnije je kako dete reaguje kada nešto ne uradi onako kako je zamislilo.
Može li da ispravi grešku i nastavi? Da li prihvata objašnjenje ili zbog jednog netačnog odgovora zaključuje da ništa ne zna? Ostaje li posle učenja vremena za odmor i druženje?
Prema objašnjenju Američke akademije pedijatara, zdrava težnja ka uspehu ostavlja prostor za greške i učenje iz njih.
Kod nezdravog perfekcionizma neuspeh se doživljava mnogo ličnije: lošiji rezultat može da postane dokaz da dete nije dovoljno sposobno ili vredno. Strah od takvog ishoda ponekad nadjača zadovoljstvo zbog svega što je dobro urađeno.
Zato i odlične ocene mogu da prikriju teškoću. U dnevniku se vidi rezultat, dok kod kuće ostaju višesatno prepisivanje, uznemirenost i iscrpljenost.
Strah može da odloži i sam početak
Dete koje se boji greške neće uvek odmah sesti da radi. Ponekad dugo odlaže početak, teško bira prvu rečenicu ili odustaje čim naiđe na prepreku.
Organizacija Anxiety Canada među znacima perfekcionizma kod dece navodi upravo odlaganje, preteranu temeljnost, ponovno pisanje i snažnu uznemirenost kada nešto ne ispadne prema očekivanjima. Zajedničko tim ponašanjima može da bude teško podnošenje mogućnosti da rad ostane nesavršen.
Umesto rasprave o tome zašto dete „opet odugovlači“, korisnije je saznati šta ga zaustavlja. Roditelj može da pita: „Koji deo ti je najteži?“ ili „Šta misliš da bi se dogodilo kada bi u zadatku ostala greška?“
Nije svako dugo učenje perfekcionizam
Samo vreme provedeno nad domaćim nije dovoljno da se zaključi šta se događa. Dete možda ne razume gradivo, ima teškoće sa čitanjem ili pisanjem, teško održava pažnju ili ne uspeva da organizuje obaveze.
Child Mind Institute naglašava da se školska anksioznost može preplitati sa teškoćama u učenju i ADHD-om. Nekada zabrinutost nastaje zato što dete teško savladava zadatak; nekada sama zabrinutost otežava koncentraciju.
Razgovor sa učiteljem ili nastavnikom može da pomogne da se razjasni koliko vremena zadatak okvirno zahteva i kako dete radi na času. Korisnije je opisati konkretno ponašanje, na primer, da više puta prepisuje isti pasus, nego označiti dete kao sporo ili nesamostalno.
Kako roditelj može da pomogne
Veći zadatak može da se podeli na manje celine, uz realan dogovor o vremenu za rad i pauzama. Očekivanja treba prilagoditi uzrastu i stvarnim teškoćama deteta. Cilj je da obaveza dobije jasan okvir i završetak, umesto da se ispravljanje nastavlja unedogled.
Važno je i šta roditelj primećuje. Pored ocene, pažnju zaslužuju trenutak kada je dete samostalno počelo, postavilo pitanje, promenilo način rešavanja ili nastavilo posle greške. Child Mind Institute preporučuje pohvalu za trud i istrajnost, uz prostor da dete pogreši i iz iskustva nešto nauči.
Primer daju i odrasli. Kada roditelj mirno prizna sopstvenu grešku i ispravi je, dete vidi kako izgleda podneti nesavršen rezultat. Pomaže i jasna poruka da roditeljska ljubav i prihvatanje ne zavise od školskog uspeha.
Kada treba potražiti podršku
Razgovor sa školskim psihologom, pedijatrom ili stručnjakom za mentalno zdravlje dece opravdan je kada se teškoće ponavljaju i remete svakodnevicu: dete zbog obaveza gubi san, često plače, izbegava školu ili više nema vremena i volje za aktivnosti koje je volelo. Pažnju zaslužuju i učestali bolovi u stomaku ili glavobolje povezani sa školskim situacijama.
Povremena trema pred kontrolni i uporna zabrinutost koja ne popušta ni kada je obaveza završena zahtevaju različitu pažnju. Za traženje pomoći presudno je koliko teškoća opterećuje dete i ometa njegov život, a ne kakve su mu ocene.
