Dok se na Bliskom istoku pretnje novim vojnim udarima prepliću sa diplomatskim inicijativama, susret visokih predstavnika Irana, Saudijske Arabije, Turske i Pakistana u Teheranu 26. oktobra otvorio je važno pitanje: mogu li regionalne sile same da uspostave mehanizam bezbednosti koji će zaustaviti širenje rata?
U iransku prestonicu stigli su saudijski ministar odbrane Khalid bin Salman, pakistanski feldmaršal Asim Munir i direktor turske obaveštajne službe Ibrahim Kalin. Razgovarali su sa iranskim rukovodstvom, uključujući sekretara Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti Mohsena Rezaija. Sam sastav delegacija pokazuje da su u središtu razgovora bila pitanja rata, mira i bezbednosti.
Pozadinu susreta čini Sporazum o zajedničkoj odbrani iz Meke, koji su Saudijska Arabija, Turska i Pakistan potpisali u avgustu. Njegova osnovna poruka jeste da se napad na jednu članicu smatra napadom na sve. Iran nije potpisnik pomenutog sporazuma. Zato teheranski razgovori predstavljaju pokušaj približavanja različitih interesa, ali još ne i stvaranje jedinstvenog saveza četiri države.
Svaka strana ima sopstvenu računicu. Rijad nastoji da zaštiti teritoriju, energetska postrojenja i privredni razvoj. Ankara želi da spreči širenje sukoba i ojača diplomatski uticaj. Islamabad pokušava da posredničku ulogu uskladi sa obavezama prema Saudijskoj Arabiji i odnosima sa susednim Iranom. Saudijska strana posetu je izričito predstavila kao podršku smirivanju krize i diplomatskom rešenju.
Za Teheran, ovaj susret ima nesumnjivu političku težinu: pokazuje da Iran ostaje sagovornik bez kojeg je teško zamisliti trajni regionalni dogovor. Ipak, sam nivo sastanaka govori i o tome da i pored sukoba sa Amerikom, zvanični Teheran nije izolovan i da još uvek drži otvorene diplomatske kanale.
Vašington, sudeći prema medijskim spekulacijama ispituje mogućnost razgovora sa Rezaijem. Američka procena njegovog uticaja u iranskom rukovodstvu objašnjava interesovanje za taj kanal komunikacije. To, međutim, ne predstavlja američko priznanje iranske moći, već traženje sagovornika sposobnog da utiče na sprovođenje eventualnog dogovora.
Iz ugla izraelske bezbednosti pitanju su da li bi potencijalni dogovor sadržao i proverljive obaveze koje ograničavaju pretnje na primer, kontrolu nuklearnog programa ili sprečavanje budućih napada. Ako bi samo zaustavio borbe, bez rešavanja tih pitanja, u Izraelu bi moglo da se pojavi strahovanje da Iran na ovaj način samo dobija vreme da obnovi vojne kapacitete.
Domet razgovora zato treba meriti rezultatima. Za sada je dogovoren nastavak dijaloga, bez sveobuhvatnog mirovnog sporazuma. Ako taj proces donese zaštitu i sigurnost plovidbe i zaustavljanje napada mogao bi postati važna prekretnica. Istorijsku težinu ovog sastanka neće odrediti značaj okupljenih zvaničnika, već sposobnost da se diplomatski susret pretvori u trajniju bezbednost.
