Glavni rekvizit u njihovim radionicama i pisarnicama bili su urolani komadići belog hleba bez korice, koji su služili kao praktično sredstvo za ispravljanje grešaka na papiru. Ova metoda bila je široko rasprostranjena i smatrala se standardnim delom svakodnevnog pribora za pisanje i crtanje.
Vekovna primena hleba u umetnosti i pisanju
Korišćenje hleba kao gumice za brisanje zasnivalo se na sposobnosti mekane mrvice da upije i ukloni čestice grafita sa površine papira bez njegovog oštećenja. Umetnici su pažljivo uklanjali koricu sa svežeg belog hleba, a zatim bi mekani deo oblikovali u male loptice ili valjke kojima su trljali linije koje je trebalo ukloniti. Ova praksa omogućavala je precizno brisanje i ublažavanje senki na crtežima, zbog čega je bila nezamenljiva među tadašnjim majstorima.
Izum gumice od kaučuka i kraj jedne ere
Tradicionalna upotreba hleba u ove svrhe trajala je sve do druge polovine 18. veka, kada je slučajno otkriveno da prirodna guma pruža daleko bolje rezultate.
Pronalaskom gumice od kaučuka 1770. godine započela je masovna proizvodnja modernog pribora koji je brzo potisnuo hleb iz upotrebe. Uprkos tome, vekovna praksa upotrebe hleba ostala je zabeležena kao jedno od najzanimljivijih svedočanstava o dovitljivosti stvaralaca kroz istoriju.
