Sve se promenilo u jeku Napoleonskih ratova, kada je Francuska proglasila Kontinentalnu blokadu Britaniji, a britanska mornarica zauzvrat presekla pomorske puteve i potpuno zaustavila uvoz šećerne trske na evropski kontinent.
Cena šećera u Evropi preko noći je skočila, poslastičarnice su zatvarane, a narod je postajao sve nezadovoljniji. Svestan da gubi podršku na domaćem terenu, Napoleon Bonaparta je pred svoje naučnike postavio jasan zadatak: Pronađite domaću zamenu za karipsku trsku ili gubimo rat. Rešenje je ponudila skromna, bledožuta biljka — šećerna repa. Iako se o njoj u naučnim krugovima već znalo, proces ekstrakcije je bio previše skup i nesvrsishodan za masovnu proizvodnju.
Napoleon nije imao vremena za oklevanje, pa je 1811. godine doneo radikalan dekret i naredio da se čak 32.000 hektara francuske zemlje odmah zaseje repom. Pored toga, osigurao je milionske subvencije za podizanje prvih preradnih fabrika, otvorio eksperimentalne škole i u potpunosti zabranio uvoz engleskog šećera.
Britanci su se u početku podsmevali ovom potezu, a londonski karikaturisti su prikazivali Francuze kako očajnički žvaću blatnjavo korenje, nesvesni da prisustvuju rađanju potpuno nove industrije.
Za manje od dve godine, Francuska je izgradila više od 300 funkcionalnih fabrika, a stočna hrana iz blata transformisala se u najvažniji strateški usev Kontinenta. Iako je Napoleon nakon poraza kod Vaterloa 1815. godine izgubio vlast, a jeftin karipski šećer ponovo preplavio tržište, seme industrije šećerne repe već je pustilo dubok koren. Evropski naučnici nastavili su usavršavanje ove biljke, pa je pažljivom selekcijom njen procenat šećera skočio sa skromnih 4% na današnjih 20%.
Tako je politički inat jednog francuskog imperatora i želja da se nadmudri britanska mornarica trajno promenila mapu svetske poljoprivrede. Danas se gotovo polovina ukupnog šećera u Evropi dobija upravo iz šećerne repe, bez ikakve potrebe za uvozom sa tropskih plantaža.
