Kada se govori o pitama sa juga Srbije, lako je pomisliti na sir, meso ili povrće između tankih kora. U Vranju, međutim, postoji pita koja je posebna upravo zato što u tradicionalnoj verziji nema takav nadev.
Samsa je stari vranjski specijalitet, poznat kao „prazna pita“, ali taj naziv zapravo ne govori mnogo o njenom ukusu. Njena posebnost dolazi tek na kraju, kada se ispečeno testo preliva kiselim mlekom i belim lukom.
Upravo ta jednostavna kombinacija učinila je samsu jednim od prepoznatljivih ukusa Vranja.
RTS je u priči posvećenoj ovom jelu zabeležio da se samsa u Vranju priprema još od vremena kada je ovaj kraj bio pod osmanskom vlašću. U tradicionalnoj varijanti kore su se razvlačile ručno, a osnovu su činili brašno, voda i so.Tajna nije između kora
Kod samse je zanimljivo upravo ono čega nema.
Za razliku od bureka, gibanice i brojnih drugih pita, između tradicionalnih kora samse nema mesa ni sira. Nakon pečenja dolazi ono po čemu se prepoznaje je preliv od kiselog mleka i belog luka.
Zbog toga je ukus istovremeno blag i izrazit. Zapečeno testo upija mlečni preliv, dok beli luk daje aromu bez koje Vranjanci ovo jelo teško da bi nazvali pravom samsom.
Jedna od Vranjanki koja je za RTS govorila o tradicionalnom načinu pripreme prenela je priču svoje bake da u nekadašnjim domaćinstvima nisu uvek bili dostupni sir i jaja. Brašna i mleka je bilo, a neko je toj jednostavnoj piti dodao beli luk. Tako je, prema porodičnom predanju, nastao ukus koji se zadržao generacijama.
Nekada se znalo i kakva je domaćica po samsi
Uz samsu se u Vranju sačuvalo i zanimljivo staro kazivanje.
Prema lokalnom predanju, nekada se govorilo da devojka nije spremna za udaju ako ne zna da napravi samsu.
To, naravno, treba posmatrati kao deo nekadašnjih običaja i priča koje su pratile život vranjskih porodica, ali pokazuje koliko je ovo jelo bilo prisutno u domaćinstvima.
Samsom su se dočekivali gosti, spremala se za porodicu, a znanje razvlačenja kora prenosilo se sa starijih na mlađe žene.
Turistička organizacija Srbije danas je izdvaja među autentičnim jelima zemlje i upravo Vranje navodi kao mesto u kojem se razvila posebna lokalna verzija samse.
Ime je stiglo izdaleka, ali je vranjska samsa drugačija
Zanimljiva je i priča o samom nazivu.
Reč samsa dovodi se u vezu sa persijskim nazivom „samosa“, poznatim za punjeno testo koje se u različitim oblicima sreće širom Azije.
Ali vranjska samsa danas nema mnogo veze sa trouglastim, punjenim samosama poznatim iz indijske i drugih azijskih kuhinja.
Vranjanci su vremenom stvorili svoju verziju – bez klasičnog nadeva, sa kiselim mlekom i belim lukom – i upravo je ona postala deo lokalne gastronomske tradicije.
Gotove kore jesu brže, ali nisu isto
Promenio se način života, pa se promenila i samsa.
Umesto ručno razvijenih kora danas se često koriste gotove, zbog čega priprema traje mnogo kraće. Još pre deset godina, domaćice koje su same razvlače kore postale sve ređe, kao i da pojedini Vranjanci verziju od gotovih kora ne smatraju pravom samsom.
Upravo u tome ova pita deli sudbinu mnogih tradicionalnih jela, recept opstaje, ali se način na koji se priprema prilagođava vremenu.
Ono što se, međutim, nije promenilo jeste njena veza sa Vranjem.
Grad koji se prepoznaje po dertu, sevdahu, starim kućama i posebnom govoru ima i veoma karakterističnu trpezu.
