Tokom letnjeg raspusta ta dilema postaje još češća, ali godine nisu jedino merilo – mnogo toga zavisi od toga koliko je dete samostalno, odgovorno i kako reaguje kada se nađe u nepredviđenoj situaciji.
Šta kaže zakon u Srbiji?
Porodični zakon Republike Srbije ne određuje jednu konkretnu godinu života nakon koje dete automatski može da ostane samo kod kuće.
Zakon, međutim, jasno propisuje da roditelji ne smeju da ostavljaju bez nadzora dete predškolskog uzrasta. Roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o životu i zdravlju deteta, pa je za stariju decu odgovornost na roditelju da proceni okolnosti i spremnost deteta.
Sam polazak u školu zato ne znači da je dete odjednom spremno da satima ostaje samo. Uzrast jeste važan, ali nije jedini kriterijum.
Defektolog i Geštalt psihoterapeut Ana Karakaš navodi da postoje velike razlike u zrelosti među decom istih godina. Prema njenim rečima, dete između 10. i 12. godine, u zavisnosti od zrelosti, može postepeno da se priprema za kraći samostalni boravak kod kuće, dok stručnjaci uglavnom savetuju poseban oprez kada je reč o deci mlađoj od 12 godina.
Kako prepoznati da li je dete spremno?
Roditelji bi pre prve takve odluke trebalo otvoreno da razgovaraju sa detetom. Nije dovoljno samo pitati ga da li želi da ostane samo, već proveriti da li zna kako treba da reaguje u situacijama koje mogu da ga iznenade.
Možete ga pitati šta bi uradilo ako neko pozvoni na vrata, ako nestane struje, primeti dim ili vodu u stanu ili ako ga nepoznata osoba pozove telefonom.
Važno je i da zna da nikome ne govori da je samo kod kuće, kome sme da otvori vrata i kako najbrže može da stupi u kontakt sa roditeljima, rođakom ili komšijom od poverenja.
Psiholog Petra Šimčić navodi da bi roditelji trebalo da obrate pažnju i na to kako se dete inače pridržava pravila, kako reaguje pod stresom i da li ume da zatraži pomoć kada se nađe u situaciji koju ne može samo da reši.
Ne počinjati odmah sa nekoliko sati
Prvi samostalni boravak ne bi trebalo da znači da roditelj ujutru ode, a vrati se nekoliko sati kasnije.
Mnogo je bolje krenuti postepeno – najpre desetak ili dvadesetak minuta, dok je roditelj u blizini, a zatim vreme produžavati ako se dete oseća sigurno i pokazuje da može da poštuje dogovorena pravila.
Sličan pristup preporučuje i britanska organizacija NSPCC, koja savetuje da se samostalnost gradi postepeno i da prvi periodi bez odrasle osobe budu kratki. Ta organizacija ne preporučuje duži boravak bez nadzora deci mlađoj od 12 godina, niti ostavljanje dece mlađe od 16 godina same tokom noći.
Dogovor važi i za roditelje
Ako roditelj detetu kaže da će se vratiti za pola sata, važno je da taj dogovor i ispuni. Za dete koje prvi put ostaje samo i deset minuta kašnjenja može da izgleda mnogo duže nego odrasloj osobi.
Pre izlaska treba dogovoriti šta dete može da radi, da li sme da koristi šporet ili druge uređaje, koga može da pozove i šta treba da uradi ako se uplaši.
Telefon bi trebalo da bude dostupan, a dete treba da zna nekoliko važnih brojeva i bez gledanja u imenik.
Najvažnije je da samostalni boravak ne bude nešto na šta je dete primorano uprkos strahu. Ako kaže da se ne oseća spremno ili ako roditelj primećuje veliku nesigurnost, bolje je sačekati.
Ostajanje kod kuće bez roditelja jeste jedan od koraka ka samostalnosti, ali ne mora da se dogodi istog trenutka kod svakog deteta. Pravo vreme je onda kada dete ne samo da želi da ostane samo, već i pokazuje da ume odgovorno da se ponaša kada odrasli nisu pored njega.
