Ljudi imaju snažnu potrebu da razumeju šta je ispravno, a šta pogrešno, ko je „kriv“, ko je „žrtva“ i gde se nalazi granica društveno prihvatljivog ponašanja.
Posmatranje tuđeg slučaja svojevrsna je društvena lekcija: kroz tuđe postupke učimo šta može da bude kažnjeno, osuđeno ili društveno neprihvatljivo. Zato javno suđenje postaje pozornica na kojoj društvo raspravlja o sopstvenim vrednostima.
Kada posmatramo tuđi pad, često nesvesno upoređujemo sebe sa tom osobom. „Ja to nikada ne bih uradio“, „Kako je mogao tako da postupi?“ ili „Dobro je što nisam bio na njegovom mestu“, takve misli mogu da nam daju osećaj sigurnosti i moralne distance. Tuđa greška tada postaje ogledalo u kom proveravamo sopstvenu sliku o sebi.
Posebno je zanimljiv fenomen moralnog uživanja u tuđoj nesreći. Ne znači da je svaka osoba koja prati neko suđenje zlonamerna, već da ljudska psihologija ponekad oseća zadovoljstvo kada neko ko nam deluje nepravedno, nadmeno ili privilegovano doživi posledice svog ponašanja. Osećaj „pravda je zadovoljena“ može biti veoma snažan.
A tu je i potreba za dramom. Ljudi prirodno obraćaju više pažnje na konflikt, opasnost, izdaju i neizvesnost nego na mirne i predvidive događaje. Suđenje ima sve elemente priče koja privlači pažnju: protagoniste, sukob, tajne, dokaze, preokrete i iščekivanje ishoda. Zbog toga se lako pretvara u svojevrsni društveni spektakl.
Društvene mreže su taj fenomen dodatno pojačale. Danas možemo pratiti svaki detalj, komentarisati, zauzimati strane i formirati sopstvenu presudu istovremeno sa javnošću. Problem nastaje kada psihološka potreba da razumemo slučaj preraste u uverenje da znamo celu istinu.
