U okviru nastojanja da neguje romansku tradiciju, Rim je poklonio četiri statue vučice, od kojih je jedna završila upravo u Temišvaru.
Ovaj gest nosio je duboko simboličko značenje, podsećanje na zajedničko poreklo i kulturno nasleđe koje povezuje Italiju sa Rumunijom, važnom granom romanskih naroda.
Emancipacija Rumuna u drugoj polovini 19. veka posebno se ogledala u sve čvršćem povezivanju Bukurešta i Rima. Kada je 1926. godine vučica stigla u Temišvar, taj čin je trebalo da utvrdi kako zajedničko poreklo, tako i izvesnu državnu zavisnost između Italije i Rumunije.
Međutim, lokalna politika nalagala je da vučica gleda u drugom pravcu – ka Parizu. Nakon Prvog svetskog rata, Francuska je bila najjača diplomatska i vojna sila u Evropi, pa je usmeravanje pažnje ka njoj imalo pragmatičan, a ne samo simbolički značaj.
Ovaj primer pokazuje kako se mit, religija i tradicija lako oblikuju u narativ koji kroj svest o stvaranju naroda. Romanska teorija o zajedničkom poreklu bila je izuzetno primamljiva za romansku elitu, jer je nudila istovremeno i kulturni identitet i političko uporište u složenim međunarodnim okolnostima međuratne Evrope.
