Tokom 1942. godine, vojnici Poljskog drugog korpusa na putu kroz Iran naišli su na malo, napušteno mladunče sirijskog smeđeg medveda čiju su majku ubili lovci.
Vojnici su odlučili da ga otkupe za nekoliko konzervi hrane i povedu sa sobom, davši mu ime Vojtek, što na poljskom znači onaj koji uživa u ratu ili radostan ratnik. Mladi medved ubrzo je postao nezvanična maskota jedinice, odrastajući uz vojnike koji su ga hranili mlekom iz flašice, a kasnije sa njima delili sve što su imali.
Pivo, cigarete i vojnički život na frontu
Odrastajući okružen vojstvom, Vojtek je ubrzo poprimio neobične navike svojih saputnika. Naučio je da salutira, voleo je pripijateljsko rvanje sa vojnicima, a njegova omiljena poslastica postalo je pivo, dok je cigarete jeo ili pokušavao da ih „puši“ ako bi mu ih neko zapalio.
Kako bi mogao zvanično da ukrca medveda na britanski transportni brod prilikom premeštanja u Italiju, komanda je morala formalno da ga regrutuje u 22. artiljerijsku četu za snabdevanje, čime je Vojtek dobio službeni vojnički broj, knjižicu i obrok.
Heroj sa Montekasina i mirne godine u Edinburgu
Kada je jedinica stigla na italijanski front, Vojtek nije bio samo posmatrač. Tokom krvave i presudne bitke za Montekasino 1944. godine, medved je pokazao neverovatnu mirnoću pod paljbom i pomagao vojnicima tako što je nosio teške sanduke sa artiljerijskim granatama, od kojih je svaki težio više od 20 kilograma, nikada ne ispustivši nijedan.
Zbog njegovog herojskog doprinosa, slika medveda koji nosi granatu postala je zvanični amblem 22. čete, a sam Vojtek je unapređen u čin kaplara.
Nakon završetka rata i demobilizacije, kaplar Vojtek je smešten u zoološki vrt u Edinburgu, gde je postao omiljena atrakcija. Suborci su ga redovno posećivali, dozivajući ga na poljskom i preskačući ogradu da bi ga zagrlili, sve do njegove smrti 1963. godine.
Priča o Vojteku ostaje jedan od najdirljivijih primera odanosti i humanosti u najcrnjim vremenima ljudske istorije.
