U bogatoj riznici srpskih običaja i narodnih dosetki, posebno mesto zauzima valjevska podvala, izraz koji je postao sinonim za dovitljivost, snalažljivost i onu posebnu vrstu šale u kojoj se neko nadmudri, ali bez zle namere. Ona nije samo priča o smicalici, već o duhu jednog kraja koji je kroz humor čuvao svoje vrednosti i način života.
Valjevci su vekovima važili za ljude britkog jezika, spremne da se našale i na svoj, ali i na tuđ račun. Podvala je u tom smislu bila svojevrsni društveni „test“: ko ume da se snađe, ko ima oštar um i ko će poslednji izgovoriti dosetku.
Nije bila cilj da nekoga ponizi, već da se pokaže veština, inteligencija i sposobnost da se situacija okrene u svoju korist.
Jedna od poznatijih priča vezuje se za vremena kada su trgovci, zanatlije i putnici prolazili kroz Valjevo i njegovu čuvenu trgovačku ulicu Tešnjar. U svetu pazara, dogovora i nadmudrivanja, reči su često bile jednako važne kao i roba koja se prodavala. Tu su nastajale brojne anegdote o lukavim trgovcima, dovitljivim domaćinima i gostima koji bi pokušavali da nadmudre Valjevce.
Valjevska podvala tako danas živi kao anegdota i podsetnik da humor može biti način komunikacije, čuvanja zajedništva i prenošenja iskustava kroz generacije. Ona govori o narodu koji je znao da se nasmeje životu, čak i u teškim vremenima, i da iz svake situacije pronađe neku pouku.
Isto tako, u narodu se kaže: nije svaka podvala prevara. Nekad je to samo mala životna škola upakovana u dobru šalu.
