Kako navodi Harvard Health Publishing, ova tehnika ne zahteva učenje čitave tai či forme, već se zasniva na njenom osnovnom radu nogu i sporim, kontrolisanim pokretima.
Za razliku od običnog hodanja, kod tai či hodanja svaki korak traje duže, a težina tela se postepeno prebacuje sa jedne noge na drugu. Na taj način telo se suočava sa promenama težišta, što može doprineti boljoj ravnoteži i sigurnijem hodu. Posebna pažnja usmerava se i na osećaj dodira stopala sa podlogom i na sam proces prenosa težine.
Ovakav način kretanja aktivira i manje mišiće stopala, članaka i potkolenica, koji imaju važnu ulogu u održavanju ravnoteže. Produženo i kontrolisano opterećenje nogu potencijalno može imati koristi i za gustinu kostiju. Istovremeno, spori pokreti zahtevaju koncentraciju na disanje i svaki pojedinačni korak, zbog čega tai či hodanje ima i elemente vežbe svesnosti.
Prednost ove tehnike je što za početak nije potrebna posebna oprema – dovoljan je bezbedan trotoar, staza ili hodnik. Za razliku od kompletnih tai či formi, koje mogu zahtevati mesece ili čak godinu dana učenja, tai či hodanje predstavlja jednostavniji način da se upozna sa osnovama ove veštine.
Prednost ove aktivnosti pre svega je u sporom, kontrolisanom kretanju, radu na ravnoteži, svesnosti tela i smanjenju svakodnevnog tempa.
