Govoreći pred okupljenima, Nevenka je zahvalila državnim rukovodstvima Srbije i Republike Srpske što već 31 godinu čuvaju sećanje na stradale i prognane.
„Dobro veče mili moj narode. Zahvaljujem se državnom vrhu na čelu sa Aleksandrom Vučićem i državnom vrhu RS na čelu sa Miloradom Dodikom. Hvala svima koji se trudite da 4. avgust ne bude samo običan datum“ – započela je svoj potresni govor Nevenka.
Njen sin Siniša krenuo je u izbegličkoj koloni zajedno sa porodicom, nadajući se da će uspeti da stigne na sigurno. Bio je u kabini traktora sa dedom Petrom, dok se Nevenka nalazila u prikolici.
Porodica, kako je govorila, nije uspela da pređe ni deset kilometara kada je kolona zaustavljena.
„Moj sin je pošao u kolonu da spase svoj maleni život. Hrvatska vojska ubila je moje dete i njegovog dedu“, rekla je Nevenka.
Nakon pucnjave traktor je sleteo sa puta, dok se prikolica u kojoj se nalazila prevrnula. Nevenka je ostala zarobljena ispod nje.
U sledećem traktoru bili su njeni roditelji i baka. Kada su videli šta se dogodilo, molili su pripadnike hrvatske vojske da im dozvole da je izvuku.
Nevenka je navela da su ona, njena majka i baka puštene, dok je njen otac odveden u zatvor.
Krajiške žene sačuvale telo njenog sina
U trenucima nakon napada, kako je ispričala, još nije bila potpuno svesna da je izgubila dete. Telo njenog sina ostalo je pored puta, ali su žene iz kolone odbile da ga tamo ostave.
„Hrabre krajiške žene nisu dozvolile da telo mog deteta ostane u šumi i da ga rastrgnu zveri“, rekla je Nevenka.
Siniša je prvi put sahranjen 5. avgusta 1995. godine. Njegovi posmrtni ostaci preneti su godinu dana kasnije, 26. avgusta 1996. godine, na dan kada je trebalo da proslavi rođendan. Njegov deda Petar i dalje se vodi kao nestalo lice.
Svedočenje Nevenke Dobrić podsetilo je okupljene da se iza brojeva o stradalima i prognanima nalaze pojedinačne porodične tragedije, izgubljena detinjstva i rane koje ni posle više od tri decenije nisu zacelile.
