Petrikor nastaje kada kiša padne na suvo tlo posle dužeg perioda bez padavina. Tokom sušnih dana biljke oslobađaju različita ulja koja se zadržavaju u zemlji, a kada kapljice vode udare o površinu, one oslobađaju ta jedinjenja u vazduh. Jedan od glavnih „krivaca“ za taj miris je supstanca geosmin, koju proizvode mikroorganizmi u zemlji, posebno bakterije iz roda Streptomyces. Upravo ona daje onaj karakterističan zemljani, svež miris koji mnogi povezuju sa dolaskom kiše.
Ali zašto nam je taj miris toliko prijatan? Odgovor se krije u našem mozgu i evoluciji. Ljudi su kroz istoriju bili snažno povezani sa prirodom, a kiša je značila vodu, rast biljaka i bolje uslove za život. Miris vlažne zemlje mogao je da bude znak da dolazi period obilja i sigurnosti, pa je moguće da smo razvili posebnu osetljivost i privlačnost prema njemu.
Miris kiše takođe često budi emocije i sećanja. Nekome može da vrati uspomenu na detinjstvo, letnje oluje, šetnje po mokrim ulicama ili trenutke provedene u prirodi. Naš čulo mirisa ima direktnu vezu sa delovima mozga zaduženim za emocije i pamćenje, zbog čega određeni mirisi mogu da nas vrate u prošlost snažnije nego slike ili zvukovi.
Osim toga, kiša menja atmosferu oko nas. Vazduh posle padavina često deluje čistije jer kapljice pomažu da se uklone sitne čestice prašine, a negativni joni koji se stvaraju tokom oluja kod nekih ljudi doprinose osećaju svežine i prijatnosti.
