U toj potrazi za savršenim roditeljstvom lako zaboravimo jednu jednostavnu istinu: detetu nije potreban savršen roditelj. Potreban mu je roditelj uz kojeg se oseća voljeno i sigurno.
Dete možda neće pamtiti šta ste mu kupili za rođendan kada je imalo šest godina. Neće pamtiti koliko ste puta spremali večeru, prali veš ili sređivali njegovu sobu. Pamtiće kako ste ga zagrlili kada je bilo tužno. Pamtiće da ste ga saslušali kada mu je njegov problem izgledao kao najveći na svetu. Pamtiće da je moglo da vam kaže da je pogrešilo, a da pritom nije prestalo da bude vaše voljeno dete.
Način na koji razgovaramo sa decom postaje način na koji će jednog dana razgovarati sama sa sobom.
Ako dete stalno sluša da nije dovoljno dobro, može odrasti u osobu koja neprestano sumnja u sebe. Ako od malih nogu čuje da sme da pogreši, lakše će naučiti da greška nije kraj sveta. Ako zna da su tuga, strah i ljutnja dozvoljene emocije, neće morati da ih se stidi kada odraste.
To ne znači da dete treba da dobije sve što poželi ili da granice nisu važne. Naprotiv, deci su granice potrebne jer im daju osećaj reda i sigurnosti, ali granica može da postoji zajedno sa ljubavlju. Možemo reći „ne“ i dalje pokazati detetu da ga volimo. Možemo biti ljuti zbog njegovog postupka, a da mu ne poručimo da je ono kao osoba loše.
A kada roditelj pogreši?
I to se dešava. Roditelji nisu mašine. Nekada će povisiti ton, izgubiti strpljenje ili reći nešto zbog čega će kasnije zažaliti. Tada izvinjenje nije znak slabosti. Naprotiv, ono detetu pokazuje kako izgleda preuzeti odgovornost.
Jedno iskreno „Izvini, nisam trebalo tako da razgovaram sa tobom“ može biti dragocenija lekcija od mnogih velikih saveta.
Jer jednog dana dete će odrasti. Imaće svoje brige, svoje izbore, svoje greške i svoje pobede. Nećete moći da ga zaštitite od svakog razočaranja, niti da rešite svaki njegov problem. Ali možete mu dati nešto što će nositi sa sobom gde god da ode, a to je unutrašnji osećaj da vredi, da je voljeno i da u teškim trenucima ne mora sve da nosi samo.
