Savremeno očinstvo sve više podrazumeva aktivno učešće u svakodnevnom životu deteta.
To počinje mnogo ranije nego što se često misli, od prvih meseci života, menjanja pelena i uspavljivanja, pa sve do školskih obaveza, razgovora o prijateljstvima, prvim neuspesima i odrastanju.
Detetu nije potreban savršen otac. Potreban mu je roditelj koji je prisutan i zainteresovan za njegov svet.
Nežnost nije suprotnost autoritetu
Još postoji predstava da otac mora da bude „čvršći“ roditelj koji retko pokazuje emocije.
Međutim, pokazati nežnost, zagrliti dete ili otvoreno razgovarati o osećanjima ne znači izgubiti autoritet.
Naprotiv, dete tako dobija priliku da vidi da emocije nisu nešto što treba skrivati i da se o problemima može govoriti.
Otac koji ume da kaže da je zabrinut, tužan ili da je pogrešio istovremeno pokazuje detetu da snaga ne znači glumiti da ništa ne boli.
Odnos se gradi u običnim danima
Veliki događaji ostaju u sećanju, ali odnos između roditelja i deteta uglavnom nastaje kroz mnogo manjih trenutaka.
Zajednički odlazak u park, spremanje večere, vožnja do škole ili razgovor pred spavanje mogu delovati sasvim obično, ali upravo tada dete dobija osećaj da roditelj ima vremena za njega.
Nije potrebno svakodnevno organizovati posebne aktivnosti.
Nekada je dovoljno ostaviti telefon, saslušati dete bez prekidanja i pokazati interesovanje za ono što mu je tog dana bilo važno.
Važna je podrška i kada dete ne uspe
Roditeljima je lako da budu ponosni kada dete dobije dobru ocenu, pobedi na utakmici ili ostvari neki uspeh.
Mnogo važniji trenuci često dolaze kada se desi suprotno.
Loša ocena, izgubljena utakmica, svađa sa prijateljem ili neka druga greška prilika su da dete nauči da neuspeh nije kraj sveta.
Otac koji tada ne počne odmah sa kritikama, već prvo sasluša i pomogne detetu da razmisli šta može drugačije, šalje važnu poruku, a to je da podrška ne nestaje kada pogrešiš.
Deca mnogo uče gledajući roditelje
Način na koji otac razgovara sa partnerom, kako reaguje kada je ljut, kako se odnosi prema drugim ljudima ili priznaje sopstvenu grešku često govori više od bilo kog saveta.
Deca vrlo brzo primećuju razliku između onoga što odrasli govore i onoga što rade.
Ako od deteta očekujemo poštovanje, a sami vičemo na druge, poruka će teško biti uverljiva.
Zbog toga očinstvo nije samo u tome šta govorimo detetu, već i u tome šta mu svakodnevno pokazujemo.
Očinstvo se menja zajedno sa detetom
Odnos koji otac ima sa malim detetom neće izgledati isto kada ono postane tinejdžer.
Mlađem detetu možda je najvažnija igra, dok tinejdžeru treba više privatnosti i prostora da sam donosi odluke.
To ne znači da otac postaje manje važan Naprotiv, upravo tada može biti osoba kojoj dete zna da može da se obrati bez straha da će odmah dobiti kritiku ili predavanje.
Prisutan otac nije onaj koji kontroliše svaki korak, već onaj za kojeg dete zna da će biti tu kada zatreba.
Na kraju, većina dece verovatno neće pamtiti svaki savet koji su dobila. Mnogo duže pamtiće osećaj da je neko imao vremena za njih, slušao ih i ostajao uz njih i onda kada stvari nisu bile savršene.
