Dokazano je da psovanje nije samo odraz (ne)kulture ili želje da budemo buntovni, već duboko ukorenjen mehanizam koji direktno utiče na naš mozak i telo, pružajući nam momentalno psihofiziološko olakšanje.
Anatomija psovke: Kako mozak skriva ružne reči
Jedno od najfascinantnijih otkrića u neurologiji jeste da se psovke u našem mozgu čuvaju na potpuno drugom mestu u odnosu na ostatak govora. Dok doktorka Ema Birn, autorka knjige Psovanje je dobro po vas, objašnjava da teška oštećenja leve hemisfere mozga (usled moždanog udara ili povreda) mogu čoveku potpuno oduzeti sposobnost planiranog i svesnog govora, ti isti pacijenti najčešće bez ikakvih problema mogu spontano i tečno da opsuju.
To se dešava zato što psovke gradimo kroz snažne emotivne veze, pa su one u mozgu pohranjene na više mesta kao svojevrsni „bekap“ sistem, usko povezan sa limbičkim sistemom koji kontroliše naše najdublje emocije.
Analgezija izazvana stresom: Psovka kao lek protiv bola
Da psovanje zaista ima funkciju u telu, dokazao je doktor Ričard Stivens kroz eksperimente u svojoj „Laboratoriji psovki” na Univerzitetu u Kilu. Tokom testova u kojima su ispitanici držali ruke u kofi punoj leda, otkriveno je da su oni koji su glasno psovali mogli znatno duže da izdrže bol od onih koji su koristili pristojne zamenske reči.
Naučno objašnjenje leži u sledećem:
-
Skok hormona: Prilikom psovanja dolazi do ubrzanog rada srca i skoka adrenokortikotropnog hormona (ACTH).
-
Reakcija „Bori se ili beži“: Mozak podiže nivo stresa i pokreće prirodni odbrambeni fenomen – analgeziju izazvanu stresom, koja privremeno podiže naš prag bola i čini nas manje osetljivim na fizičku patnju.
Od srpskog „sočnog“ repertoara do kornjačinih jaja
Sadržaj psovki je kulturološki fenomen koji zavisi isključivo od toga šta je u kom društvu najveći tabu. Dok Kinezi vređaju pretke do 18. kolena ili nekoga nazivaju „kornjačinim jajetom”, Španci psuju u čitavim složenim rečenicama sa razrađenim zapletom.
Na ovim prostorima, srpski običaj sočnog psovanja predstavlja pravu lingvističku i sociološku specifičnost. Za razliku od kultura gde je psovanje rezervisano isključivo za agresiju, na našem podneblju ono je duboko integrisano u svakodnevni govor.
Srpske psovke odlikuje neverovatna kreativnost, metaforičnost i pre svega – širina upotrebe. Kod nas se psuje iz besa, ali jednako često i iz čiste radosti, bliskosti, čuđenja ili kao stilsko sredstvo kojim se naglašava poenta priče. Taj specifični „ventil“ Balkancima služi kao primarni emotivni filter, zbog čega se neretko smatra da je naš narod kroz istoriju uspevao da prebrodi teške periode upravo zahvaljujući ovom verbalnom rasterećenju.
Psuju li i životinje?
Zanimljivo je da psovanje nije rezervisano samo za ljude, već se javlja čim u nekoj zajednici uspostavimo tabu. Čuveni istraživači primata, Debora i Rodžer Futs, naučili su grupu šimpanzi znakovnom jeziku i uveli im strogo pravilo o obavljanju nužde.
Čim su šimpanze shvatile da je izmet postao tabu tema, počele su da koriste znak za „prljavštinu“ kako bi izrazile frustraciju, opirale se naredbama ili uvredile druge majmune, nazivajući ih „prljavim šimpanzama”. Umesto da se gađaju fizičkim izmetom, naučile su da „bacaju” samu ideju o njemu – baš kao što to rade i ljudi.
