Zevanje lako povezujemo sa umorom ili pospanošću, ali postoji i takozvano zarazno zevanje. Javlja se kada vidimo ili čujemo drugu osobu kako zeva, a reakcija može da bude toliko automatska da je teško zaustavimo.
Istraživanja pokazuju da nije neophodno ni da osoba koja zeva bude pored nas. Kod nekih ljudi dovoljan je video-snimak, zvuk, pa čak i samo čitanje o zevanju da se pojavi potreba da urade isto.
Šta se tada događa u mozgu?
Jedan deo odgovora naučnici traže u načinu na koji naš mozak reaguje na pokrete drugih ljudi.
Istraživači Univerziteta u Notingemu posmatrali su 36 odraslih osoba dok su gledale snimke ljudi koji zevaju. U jednom delu eksperimenta mogli su slobodno da zevaju, dok su u drugom pokušavali da se suzdrže.
Pokazalo se da pokušaj da se zevanje zaustavi nije uklonio potrebu za njim. Naprotiv, kod učesnika je želja da zevnu postajala jača. Istraživanje je ukazalo i na vezu između zaraznog zevanja i aktivnosti motornog korteksa, dela mozga koji učestvuje u kontroli pokreta.
To ipak ne znači da je pronađen jedan „centar za zarazno zevanje“. Naučnici i dalje pokušavaju da utvrde zbog čega kod nekoga reakcija nastaje gotovo odmah, dok neko drugi može mirno da gleda osobu koja zeva i da ne reaguje.
Da li češće „pokupimo“ zevanje od bliskih ljudi?
Postoji i zanimljiva društvena strana ove pojave.
Jedno istraživanje, u kojem su ljudi praćeni tokom svakodnevnih situacija, pokazalo je da je zarazno zevanje bilo češće među osobama koje su bile bliske. Najizraženije je bilo među članovima porodice, zatim prijateljima, dok je reakcija bila slabija među poznanicima i nepoznatim ljudima.
Takvi rezultati bili su jedan od razloga zbog kojih se zarazno zevanje dugo povezivalo sa empatijom.
Ipak, tu treba biti oprezan.
Ne znači da ste manje empatični ako ne zevnete
Ideja da su ljudi koji češće reaguju na tuđe zevanje automatski empatičniji veoma je popularna, ali naučna istraživanja nisu dala tako jednostavan odgovor.
U studiji Univerziteta Djuk učestvovalo je 328 ljudi. Gledali su snimak osoba koje zevaju, a istraživači su istovremeno ispitivali niz osobina, među kojima i empatiju. Nije pronađena jasna veza između empatije i sklonosti ka zaraznom zevanju. Primećeno je da su stariji učesnici nešto ređe reagovali, ali je starost objašnjavala samo mali deo razlika među ljudima.
Kasniji pregled naučnih istraživanja takođe je zaključio da dokazi koji povezuju empatiju i zarazno zevanje nisu dovoljno dosledni da bi se moglo tvrditi da jedno pokazuje drugo.
Zato činjenica da vas tuđe zevanje ne „zarazi“ ne govori ništa pouzdano o tome koliko ste empatični.
Nekome je dovoljan čak i razgovor o zevanju
Možda je najzanimljivije to što za ovu reakciju nije uvek potrebno da vidimo čoveka kako zeva. U eksperimentima je pokazano da potrebu mogu da pokrenu i zvuk zevanja ili tekst koji govori o njemu.
Zašto mozak tako reaguje još nema konačan odgovor. Postoje različita objašnjenja, od automatskog oponašanja ponašanja drugih do uloge moždanih sistema zaduženih za pokrete i društvene reakcije, ali nijedno za sada ne objašnjava celu pojavu.
Dakle, sledeći put kada neko preko puta vas zevne, a vi odmah uradite isto, nije reč samo o tome da ste odjednom postali umorni. Mozak je jednostavno reagovao na tuđe zevanje – na način koji nauka i dalje pokušava potpuno da objasni.
