Ovde je sve nekako mirnije i jednostavnije – kamena crkva, mala porta, šuma koja je okružuje i priča koja se u ovom kraju prenosi generacijama.
Manastir Nimnik vezuje se za vreme kneza Lazara i smatra se da je postojao još pre Kosovske bitke 1389. godine. Kao njegov ktitor pominje se vojvoda Bogosav, Lazarov vojvoda poznat i iz narodne pesme „Knez Bogosav i Starina Novak“.
Ipak, kada se govori o Nimniku, najčešće se ne počinje od godina i istorijskih podataka, već od priče koja se u ovom kraju prenosi generacijama.
„Ne znam ništa“
Prema jednom predanju, u vreme turske vlasti vojnici su tražili manastir, ali nisu znali kako da dođu do njega. U šumi su naišli na devojčicu koja je čuvala stoku i pitali je gde se svetinja nalazi. Devojčica nije htela da im pokaže put.
Odgovorila je na vlaškom: „Nišću nimik“, odnosno „Ne znam ništa“. Veruje se da upravo od tih reči potiče ime Nimnik.
Priča kaže da su je zbog tog odgovora ubili, a da je kasnije sahranjena u blizini manastira. Na mestu koje se vezuje za njen grob danas se nalazi mala kapela koju ljudi jednostavno zovu Svetinja.
Postoji i druga verzija predanja. U njoj se ne pominju turski vojnici, već hajduci. Navodno je devojčica među njima prepoznala i svog kuma, ali ni njima nije želela da otkrije gde se manastir nalazi.
Posle toliko vremena teško je znati šta se zaista dogodilo, a šta je priča tokom vekova menjala. Ali upravo je predanje o devojčici postalo jedan od najprepoznatljivijih delova istorije Nimnika.
Rušen i ponovo podizan
Ni sam manastir nije imao mirnu istoriju.
Nimnik je više puta stradao, a 1813. godine bio je opljačkan, spaljen i porušen. Obnovljen je 1825. godine, u vreme kneza Miloša Obrenovića, uz pomoć meštana, a nova obnova usledila je krajem 19. veka.
Manastir svojevremeno nije bio samo mesto molitve. Sredinom 19. veka pri njemu je radila i škola, jedna od prvih u ovom delu Srbije, u kojoj su nastavu držali kaluđeri.
Od 1936. godine Nimnik je ženski manastir.
U zidovima i kamen iz Viminacijuma
Crkva na prvi pogled izgleda jednostavno, zidana uglavnom od neobrađenog kamena. Ali jedan detalj posebno privlači pažnju.
Deo kamena korišćenog pri gradnji donet je sa prostora antičkog Viminacijuma. Među tim delovima nalazi se i fragment mermernog kapitela sa prikazom ženske glave.
Vremenom se čak pojavila priča da taj lik možda predstavlja devojčicu iz predanja, mada za to nema istorijske potvrde.
I baš zato je Nimnik zanimljiv – na jednom malom prostoru prepliću se tragovi rimskog doba, srednjovekovne Srbije, vremena pod Turcima i svega što je došlo kasnije.
Kapela koju zovu Svetinja
U okviru manastira postoje dve kapele. Jedna se nalazi u konaku i posvećena je Pokrovu Presvete Bogorodice, dok je druga mnogo poznatija zbog priče o stradaloj devojčici.
Tu kapelu ljudi zovu jednostavno – Svetinja.
Podignuta je na mestu za koje se veruje da je njen grob. Vernici ovde dolaze da zapale sveću, pomole se ili jednostavno provedu neko vreme u tišini. U podnožju brda nalazi se i izvor sa česmom.
Kao i uz mnoge stare svetinje, i uz Nimnik se vezuju priče o uslišenim molitvama, ozdravljenjima i ljudima koji su ovde pronašli utehu. To pripada narodnom verovanju i teško se može odvojiti od priče koja ovaj manastir prati vekovima.
Nimnik nije veliki ni raskošan manastir. Okružen je šumom, udaljen od gradske buke i upravo u tome ima nešto posebno.
A od svih ljudi koji su prošli kroz njegovu dugu istoriju, u sećanju je najviše ostala jedna devojčica.
