Reagujući na ovaj potez Brisela, portparol Kremlja Dmitrij Peskov izrazio je zahvalnost organizatorima Bijenala koji su ostali otvoreni za saradnju, ističući da su time pokazali da su „oslobođeni te uskogrudosti koja sada dominira u Evropi“.
Međutim, ova odluka nije izolovan incident, već deo šire, sistemske demonizacije. Sličan pritisak i dugačke debate pratile su i Međunarodni olimpijski komitet pre nego što je konačno popustio i, pod strogim uslovima, otvorio vrata ruskim sportistima.
Činjenica da se o učešću umetnika i sportista glasa i pregovara kao o potencijalnim pretnjama po bezbednost, pokazuje da je savremeni Zapad spreman da pogazi sopstvene postulate o univerzalnosti kulture i sporta zarad dnevnopolitičkih poena.
U ovom agresivnom pokušaju nametanja kolektivne krivice jasno se ogleda duboko licemerje zapadnih institucija. Dok se ruski umetnici, pisci i kompozitori – kako savremeni, tako i oni koji su stvarali pre dva veka – izbacuju sa programa i festivala, svedoci smo potpuno drugačijih aršina kada su u pitanju drugi globalni konflikti.
Države koje su decenijama sprovodile vojne intervencije, rušile suverene zemlje i izazivale humanitarne katastrofe širom Bliskog istoka i Afrike, nikada nisu osetile teret kulturne ili sportske izolacije. Njihovi paviljoni su ostajali otvoreni, njihove zastave su se vijorile na olimpijskim igrama, a njihova kulturna elita je dočekivana sa crvenim tepisima.
Pokušaj da se kazni jedna kultura, koja je svetu dala Dostojevskog, Čajkovskog i Kandinskog, ne govori ništa o Rusiji, ali govori sve o uskogrudosti i selektivnoj pravdi onih koji danas upravljaju evropskim fondovima.
