Udar munje traje samo delić sekunde, ali pod odgovarajućim uslovima može da ostavi trag koji će u zemlji opstati godinama. Kada snažno električno pražnjenje pogodi pesak bogat kvarcom, toplota duž putanje munje može da istopi i spoji okolna zrna.
Istopljeni materijal se zatim veoma brzo hladi i pretvara u prirodno staklo. Tako nastaje fulgurit – nepravilan, često razgranat i šupalj oblik koji se pruža kroz pesak poput korena drveta.
Prirodna staklena cev ispod peska
Temperatura u kanalu munje može da dostigne oko 27.000 stepeni Celzijusa, što je nekoliko puta više od temperature na površini Sunca. Tolika toplota može da istopi pesak neposredno uz putanju električnog pražnjenja, dok se deo materijala u samom središtu zagreva toliko naglo da isparava.
Zbog toga su fulguriti najčešće šuplji. Njihova unutrašnjost može biti glatka i staklasta, dok je spoljašnja strana gruba, porozna i prekrivena zalepljenim zrncima peska.
Boja zavisi od sastava tla. Fulguriti mogu biti svetlosivi, smeđi, crni ili zelenkasti, a njihov oblik gotovo nikada nije pravilan. Pojedini primerci dugački su svega nekoliko centimetara, dok se neke razgranate formacije protežu metrima ispod površine.
Ne nastaju posle svakog udara munje
Iako munje često udaraju u tlo, fulguriti se ne stvaraju svaki put. Potrebni su odgovarajući sastav peska ili zemljišta, dovoljna količina silicijum-dioksida, određena vlažnost i dovoljno snažno pražnjenje.
Malo vlažan pesak bolje provodi električnu energiju od potpuno suvog. Struja se kroz njega širi razgranatim putem, pa oblik nastalog fulgurita može da podseća na umanjenu munju zarobljenu u zemlji.
Naziv potiče od latinske reči „fulgur“, koja znači munja. Zbog izgleda i načina nastanka, fulguriti se često nazivaju i „okamenjenim munjama“, iako zapravo nisu fosili niti kamen u uobičajenom smislu.
Jedan udar ostavio trag dug nekoliko metara
Poznati primerci pronađeni su 1812. godine u pesku kod mesta Drig u engleskoj oblasti Kambrija. Otkrivene su tri staklaste cevi koje su se pružale nekoliko metara ispod zemlje. Pretpostavlja se da su predstavljale različite ogranke istog udara munje.
O tim neobičnim tvorevinama znao je i Čarls Darvin, koji je fulgurite pronađene u Južnoj Americi upoređivao sa primercima iz Engleske.
Fulguriti su izuzetno krhki. Zidovi njihovih cevi mogu biti tanki i lako se lome prilikom iskopavanja, zbog čega je retko moguće izvaditi celu razgranatu formaciju bez oštećenja. U muzejima se zato uglavnom čuvaju samo njeni manji delovi.
Trenutak oluje sačuvan u zemlji
Za geologe fulgurit nije samo neobičan komad prirodnog stakla. Njegova građa pokazuje kako se ogromna količina energije u deliću sekunde prenosi kroz različite vrste tla i kako minerali reaguju na ekstremnu temperaturu.
Ipak, potraga za fulguritima tokom oluje bila bi veoma opasna. Dine, otvorene plaže i ravne peščane površine ne pružaju zaštitu od udara munje. Tek kada nevreme potpuno prođe, u pesku ponekad može biti pronađen krhki dokaz da je priroda na tom mestu, makar na trenutak, pretvorila obična zrna u staklo.
