Zbog toga sve veću pažnju privlače japanski pristupi koji se oslanjaju na boravak u prirodi, prihvatanje nesavršenosti i postepeno uvođenje malih promena.
Iako se međusobno razlikuju i ne predstavljaju medicinske metode za lečenje anksioznosti, mogu da posluže kao podsetnik da se stres ne ublažava uvek velikim promenama, već i jednostavnijim ritmom života i navikama koje se redovno ponavljaju.
Boravak u prirodi svim čulima
Shinrin-yoku se najčešće prevodi kao „kupanje u šumi“, ali ne podrazumeva kupanje u vodi niti zahtevnu fizičku aktivnost. Reč je o sporom i svesnom boravku među drvećem, uz obraćanje pažnje na zvukove, mirise, vazduh i prizore iz prirode.
Ovaj naziv u Japanu je uveden početkom osamdesetih godina prošlog veka, a ne predstavlja drevnu terapiju koja se koristi vekovima. Japanska Agencija za šumarstvo razvila je koncept kao način podsticanja ljudi da više vremena provode u prirodi.
Istraživanja ukazuju na to da boravak u šumskom okruženju kod pojedinih ljudi može kratkoročno da poboljša raspoloženje i smanji osećaj stresa i napetosti. Naučnici, međutim, upozoravaju da su potrebna dodatna istraživanja o dugoročnim efektima i da „kupanje u šumi“ ne treba predstavljati kao univerzalan lek.
Za primenu ove navike nije neophodna velika šuma. Lagana šetnja kroz park, bez gledanja u telefon i žurbe, može da bude jednostavan način da se nakratko odvojite od svakodnevnih obaveza.
Prihvatanje nesavršenosti
Wabi-sabi je japanski estetski i životni koncept koji vrednost pronalazi u jednostavnosti, prolaznosti i nesavršenosti.
U svakodnevnom životu može da se primeni kao podsetnik da nije potrebno da svaki posao, odluka ili rezultat budu savršeni. Greške i nedostaci nisu prijatni, ali predstavljaju normalan deo iskustva.
Takav odnos prema sebi može da ublaži pritisak koji nastaje zbog previsokih očekivanja. Ipak, wabi-sabi nije psihološka terapija, već način razmišljanja koji nekim ljudima može pomoći da budu manje strogi prema sebi.
Promena počinje malim koracima
Kaizen se zasniva na ideji postepenog i neprekidnog poboljšavanja. Umesto naglih promena i velikih ciljeva, naglasak je na koracima koji su dovoljno mali da mogu redovno da se ponavljaju.
To može da bude deset minuta šetnje, sređivanje jednog dela stola, čitanje nekoliko stranica ili završavanje samo jednog zadatka koji dugo odlažete.
Mali cilj često deluje manje opterećujuće od odluke da se čitav život promeni odjednom. Kada se jednostavna navika ustali, može joj se dodati sledeći korak.
Svakodnevni smisao života
Ikigai se najčešće opisuje kao ono zbog čega čovek oseća da njegov život ima vrednost i smisao. To ne mora da bude velika karijera, izuzetno dostignuće ili savršeno osmišljen životni plan.
Za nekoga ikigai može da bude porodica, hobi, briga o drugima, stvaralaštvo, učenje ili posao u kojem vidi svrhu.
Istraživanje sprovedeno među starijim stanovnicima Japana pokazalo je povezanost između osećaja ikigaija, manjeg psihološkog opterećenja i boljeg subjektivnog blagostanja. Autori su ipak naglasili da se rezultati ne mogu podjednako primeniti na sve ljude i društvene grupe.
Korisne navike, ali ne i zamena za lečenje
Zajednička poruka ovih pristupa jeste da usporavanje, realnija očekivanja, vreme provedeno u prirodi i male svakodnevne aktivnosti mogu doprineti osećaju stabilnosti.
Važno je, međutim, razlikovati povremenu zabrinutost i stres od anksioznog poremećaja. Kada su strah i briga intenzivni, dugo traju ili ometaju san, posao i svakodnevno funkcionisanje, potrebno je razgovarati sa lekarom ili stručnjakom za mentalno zdravlje.
