Voćnjak je bio neka vrsta produžetka kuće. Nije postojala jasna granica između prostora za stanovanje i prostora za proizvodnju hrane. Ono što porodici treba nije se uglavnom kupovalo – deo se gajio u dvorištu, prerađivao u kući i čuvao za zimu. Jedno stablo nije bilo samo stablo: od njega su dolazili plodovi, sok, pekmez, suvo voće, kompot, a od šljive i rakija. Zbog toga je nekoliko redova voća moglo da ima sasvim konkretnu ekonomsku vrednost.
Ali voćnjak je imao još jednu, manje vidljivu funkciju – povezivao je generacije. Dete je učilo od roditelja kako se bere voće, od dede kako se kalemi, a od bake kako se od istog roda pravi ono što će se jesti mesecima kasnije. Znanje se nije zapisivalo u priručnicima, već se prenosilo posmatranjem i radom. Zbog toga su neke stare sorte opstajale decenijama, iako danas mnogi više ni ne znaju njihova imena.
Tu je i društvena strana priče. Voće se nije proizvodilo samo za sebe. Pun podrum, korpa jabuka ili flaša domaćeg soka bili su deo gostoprimstva. Rod se delio sa rodbinom i komšijama, a višak se menjao ili prodavao. U vremenu kada nije bilo moguće jednostavno otići u prodavnicu i kupiti sve što vam je potrebno, voćnjak je istovremeno bio izvor hrane, mali kapital i deo društvenog života.
Zato nestajanje voćnjaka iz seoskih dvorišta nije samo promena izgleda sela. Ono govori o mnogo većoj promeni: nekada je domaćinstvo moralo da proizvodi da bi živelo, dok danas može da živi gotovo potpuno od onoga što kupuje. Promenio se odnos prema zemlji, radu, vremenu i porodici.
