U srcu Jagoštice, u uspavanom selu, živi vredan i snalažljiv čovek. Ime mu je Milosav, a jedini je u tom kraju koji svira, proizvodi i komponuje guslarske pesme. Dok Jagoštica spava pod tarskim nebom, on budi tonove iz drveta i žice. Ali i volove spremne za rad!
Njegova priča počinje u detinjstvu, dok je gledao ujaka, brata svoje majke, kako strpljivo rezbari gusle. Milosav bi crtao, a ujak na osnovu crteža rezbario. Glave legendarnih junaka i istaknutih ličnosti bila su Milosavljeva inspiracija, a ujak bi ih oživeo nožem na javorovom drvetu. Tako su zajedno stvarali instrumente koji su kasnije pričali epske pesme po seoskim slavama i okupljanjima.
,,Za guslarstvo je potreban talenat” kaže Milosav, smeškajući se. ,,Ali vežba donosi rezultate. Svaka žica koja zapara tišinu, to su godine vežbe.”
Milosav ne neguje samo ovaj zanat, već i stvara nove pesme i dalje prenosi mlađim generacijama. Sopstvenim rukama napisao je i otpevao pesmu posvećenu svom rodnom selu – Jagoštici. U toj pesmi nema laži ni kitnje; u njoj plaču izvori i pevaju kose, u njoj se prepoznaje svaka trula daska na ogradi dvorišta.
Ali Milosav nije samo guslar, on je i rabadžija
Njegovi volovi, dva ognjišta snage i strpljenja, vredno ga prate svakog dana. Ne treba im bič ni povika. Naučio ih je kao svoju decu, kaže Milosav: ,,ako ih od malena naučiš redu i radu, slušaće te svake reči. A kad porastu, postanu kao zreo čovek, mirni, odgovorni, pouzdani.”
Oni oru, vuku, prenose teret, a Milosav ih oslovljava kao najrođenije.
– To nisu samo životinje, to su duše.
Tako Milosav drži dva fronta, jedan guslarski, a drugi rabadžijski. A između njega – čitav jedan svet, siromašan i bogat istovremeno, a star koliko i zemlja.
Milosav iz Jagoštice je čovek koji kada bira, uvek bira da stvara.
View this post on Instagram
