Odluka da se detetu zabrani odlazak na letnji kamp, rekreativnu nastavu ili obično prenoćište kod drugara na prvi pogled deluje kao čin opreza i roditeljske ljubavi.
Međutim, analiza motiva iza ovakvih odluka pokazuje da granica između stvarne zaštite i nametanja sopstvenih anksioznosti često biva zamagljena.
Iako je prirodno da se zaštitnički instinkti aktiviraju pri najmanjoj naslućenoj opasnosti, uskrati detetu priliku za osamostaljivanje u većini slučajeva govori više o unutrašnjim strahovima, paranoji i nesigurnostima samog roditelja nego o realnoj pretnji u okruženju.
Strah od odvajanja kao skriveni pokretač
U kliničkoj praksi, roditelji koji pokazuju stalnu potrebu da kontrolišu kretanje i aktivnosti svoje dece provode sa njima znatno više vremena, držeći ih uvek blizu doma i ograničavajući njihovu autonomiju.
Dok roditelj svoju popustljivost ili restrikcije pravda tvrdnjom da je spoljni svet opasan, u osnovi se često krije duboka lična nesigurnost, strah od samoće ili nemogućnost prihvatanja odvajanja.
Za osobe koje teško podnose razdvajanje od bližnjih, stalna okupiranost dečijom bezbednošću služi kao nesvesni mehanizam odbrane. Ovakvo ponašanje retko dolazi iz loše namere: ono je najčešće vođeno intenzivnom potrebom za bliskošću, ali u praksi postaje gušeće i predstavlja ozbiljnu kočnicu u sazrevanju.
Nesvesni motivi koje je teško dokazati
Naučno dokazivanje ove pojave izuzetno je složeno i otvara niz metodoloških dilema.
Zbog društvenog pritiska i želje da o sebi stvore sliku idealnog zaštitnika, malo koji roditelj bi u upitnicima ili intervjuima otvoreno priznao prave motive svoje preterane kontrole.
Osim toga, ukoliko je poriv za zadržavanjem deteta u neposrednoj blizini potisnut, sami roditelji najčešće uopšte nisu svesni šta zaista pokreće njihove postupke, pa i ne mogu dati objektivne odgovore.
Uspešno roditeljstvo ne podrazumeva potpunu eliminaciju rizika, već uspostavljanje stabilne ravnoteže između pružanja bezbednog utočišta i podsticanja nezavisnosti.
Detetu je neophodno sigurno okruženje, ali mu je jednako potrebna i sloboda da gradi sopstveni identitet van primarne porodice.
Prvi korak ka zdravijem odnosu jeste spremnost roditelja da se suoče sa sopstvenim strahovima od napuštanja i da kroz otvoren dijalog čuju potrebe deteta.
Poverenje koje se izgradi davanjem slobode u detinjstvu jedini je siguran temelj za blizak i stabilan odnos koji će trajati i kada dete potpuno odraste.
