U samom srcu Smederevske Palanke nalazi se Gradsko pozorište, jedna od najvažnijih kulturnih institucija ovog kraja. Ove godine obeležava čak 125 godina postojanja, dok njegovi koreni sežu još do 1868. godine, kada su načinjeni prvi ozbiljni koraci ka razvoju pozorišnog života u Palanci.
Istorija palanačkog teatra bogata je i duboko utkana u istoriju srpskog glumišta. Prva prava predstava izvedena je 1905. godine, čuveni „Jazavac pred sudom“ Petra Kočića, upravo u vreme kada je ovo delo prvi put postavljeno na scenu. Međutim, pozorišni duh u Palanci postoji još ranije. Prvi glumci pominju se već 1833. godine, kada je Joakim Vujić, uoči Velike skupštine u Kragujevcu, ostavio trag u razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji.
Tokom decenija, palanačko pozorište izgradilo je reputaciju jednog od najcenjenijih amaterskih teatara u zemlji. Njegova scena iznedrila je brojne talente, a među njima je i Saša Srdić, danas prepoznatljiv glumac amater, koji je u pozorište ušao sasvim spontano, kao frizer i šminker, što je njegova osnovna profesija.
„Prisustvovao sam svim čitajućim probama, pažljivo slušao glumce i reditelje i krao zanat“, navodi on. U početku nije imao hrabrosti da nekome kaže da želi da se oproba na sceni, ali je kod kuće neumorno vežbao tekstove i pokušavao da ih izgovori onako kako su to reditelji tražili.
Prekretnica se dogodila kada mu je jedan reditelj ostavio tekst „Zoološka priča“ Edvarda Olbija. Jedna od uloga, kaže, delovala mu je kao da je napisana baš za njega. Tada je skupio hrabrost i zatražio priliku da igra u predstavi. Taj korak odredio je njegov dalji put; sa predstavom je mnogo putovao, igrao je na brojnim scenama, a na jednom pozorišnom festivalu u Kragujevcu proglašen je za najboljeg glumca festivala.
Ukroćena goropad, svojevrstan podvig za mali šumadijski teatar
Godine su donosile nove predstave i nova umetnička dostignuća. Na sceni palanačkog pozorišta igrala su se velika dela, a posebno se pamti postavljanje Šekspirove „Ukroćene goropadi“ još 1935. godine, što je za tadašnje uslove predstavljalo pravi podvig. Predstavu je postavio Božidar Trudić, kasnije poznati palanački matematičar i kompozitor.
Da značaj ovog teatra daleko prevazilazi lokalne okvire, potvrđuju i brojna priznanja. Dvoje palanačkih glumaca osvojilo je Vukove nagrade za glumačka ostvarenja, dok je samo pozorište dobilo priznanje za doprinos kulturi Srbije. Zbog svega toga, palanačko pozorište danas se s pravom smatra jednom od perjanica srpskog pozorišnog amaterizma.
Pored bogate tradicije, pozorište danas odiše i novim sjajem. Obnovljena su sedišta, unapređeno osvetljenje, a sala gotovo redovno ispunjena publikom koja, kako ističu u teatru, ostaje verna i zahvalna, bilo da gleda domaće predstave ili gostovanja drugih pozorišta.
Palanački teatar predstavljao je Srbiju i na međunarodnim festivalima, čak i u Korintu, mestu koje mnogi smatraju jednim od začetaka pozorišne umetnosti na ovim prostorima.
Sve što se ne napiše, podložno je zaboravu: monografije o pozorištu u Palanci
Ipak, ono što posebno izdvaja ovu ustanovu jeste posvećenost očuvanju istorije. O radu pozorišta objavljeno je čak petnaest knjiga, koje su zapažene i nagrađivane širom Srbije. U pozorištu poručuju da će nastaviti da čuvaju svoje nasleđe među koricama knjiga, jer, kako kažu, sve što nije zapisano, podložno je zaboravu.
Na ovoj sceni se tokom više od jednog veka smejalo, plakalo i učilo. Raslo je pozorište zajedno sa gradom, a grad zajedno sa svojim pozorištem. Upravo zato, Gradsko pozorište u Smederevskoj Palanci danas nije samo kulturna ustanova, već živi svedok vremena i čuvar duha jednog grada.
