U vremenu ubrzanog načina života, koji nas često udaljava od tradicije i porodičnih korena, povratak starim receptima postaje način da sačuvamo deo kulturnog nasleđa. Upravo kroz ukuse iz detinjstva, pripremane u toplini domaće kuhinje, mnogi ponovo otkrivaju vezu sa prošlošću i običajima svojih predaka.
Stara srpska jela nastajala su od lokalnih sastojaka i bila su hranljiva i kalorična, kako bi ljudi mogli da izdrže naporan rad u polju tokom čitavog dana.
Među njima se izdvaja cicvara, tradicionalno jelo karakteristično za zapadnu i jugozapadnu Srbiju. Priprema se od belog ili žutog kukuruznog brašna uz dodatak kajmaka, koji se topi i ostaje na površini jela. Veruje se da cicvara potiče sa Durmitora, gde je nekada predstavljala božićnu čast. Zanimljivo je da se, prema želji, može preliti medom, dok se kao prilog najčešće služe krompir ili domaći hleb.
Posebno mesto u staroj kuhinji zauzima i ajmokac, specijalitet od kuvanog pilećeg mesa u kremastom sosu od brašna, mleka i pavlake. Nekada se pripremao u velikim šerpama, a meso se kuvalo satima dok ne postane potpuno mekano i sočno. Služio se uz pire krompir, palentu ili domaći hleb i važio je za jedno od omiljenih porodičnih jela.
Za kraj, tu je i gotovo zaboravljeni desert, šljivko, koji se na ovim prostorima prvi put pominje još u vreme Otomanske imperije. Zbog svoje hranljivosti i dugotrajnosti, bio je važna hrana hajducima, ali i srpskoj vojsci tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Danas se retko može pronaći, osim ponegde na Zlatiboru ili u Sirogojno, gde se recept i dalje čuva i prenosi sa generacije na generaciju.
