Nije slučajno što su angolski slonovi počeli da nestaju dok je Angola proživljavala 41 godinu gotovo neprekidnog rata — prvo tokom borbe za nezavisnost od Portugala (1961-1974), a zatim u izuzetno brutalnom građanskom sukobu (1975-2002). Stotine hiljada ljudi je poginulo, a borci su intenzivno koristili nagazne mine koje i dalje predstavljaju pretnju. Ljudi i divlje životinje bežali su od nasilja, bežeći u Namibiju, Bocvanu i Zambiju. Jugoistočni region zemlje, gde se tragalo za slonovima, bio je uporište vođe pobunjenika Jonasa Savimbija do njegove smrti 2002. Savimbijeva jedinica za resurse ubijala je slonove zbog slonovače.
Istraživanje iz 2015. pronašlo je samo 4.000 živih jedinki u jugoistočnoj Angoli.
Istraživači terenskim radom danonoćno pokušavaju da okom i kamerom „uhvate“ ove životinje, koje ipak uspevaju da se sakriju, najčešće jer su pod traumom i plaše se da bi im neko ponovo naudio. Zbog retkih situacija u kojima ih oni ipak ugledaju, nazivaju ih „slonovima duhovima“, a njihov pronalazak je početak mnogo veće priče. Genetska analiza potvrdila je ono što su lokalni lovci oduvek znali — da ove životinje pripadaju ovom prostoru na poseban način, vekovima izolovane od ostalog sveta.
Ali, kada su ponovo otkrivene, pred njima je nova opasnost: ljudska pažnja. Pravi izazov tek predstoji — naučiti živeti pored njih, štititi ih od onih koji bi im naudili, i istovremeno im omogućiti da zadrže svoju tajnovitost. Njihova sudbina sada počiva na sposobnosti ljudi da poštuju granicu između znatiželje i poštovanja prema divljini.
