Dolaskom hladnih jesenjih i zimskih dana, kada su poljoprivredni radovi na polju utihnuli, počinjalo je vreme za prelo – jedan od najlepših i najtoplijih narodnih običaja koji je okupljao komšije, prijatelje i porodice na selima.
Šta je zapravo prelo?
Prelo (poznato još i kao poselo, selačko druženje ili prelište) je tradicionalni vid okupljanja u zimskim večerima, najčešće po kućama. Iako se naziv prvenstveno vezuje za radnu aktivnost – pređenje vune, ljuštenje kukuruzovine, pletenje, vezenje i štrikanje, prelo je u svojoj suštini mnogo više od običnog posla. To beše epicentar društvenog života, mesto gde su se sklapala prijateljstva, rađale nove ljubavi i prenosile narodne priče…
Kako je izgledalo jedno veče na prelu?
Kada se dan ugasi i stoka namiri, domaćini bi pripremili kuću. Soba bi se raskrčila, vatra bi pucketala u peći ili ognjištu, a svetlost petrolejki osvetljavala bi vredne ruke okupljenih.
Žene i devojčice su dolazile sa svojim preslicama, vretenima i rukotvorinama. Dok su prsti vešto radili, a vretena se vrtela, prostorijom bi se širili zvuci pesme. Pevalo se iz glasa, obično bez pratnje instrumenata, starinske pesme koje su govorile o ljubavi, junacima ili teškom životu.
A u selima gde su kuće često bile udaljene, a zime oštre i snegom zavejane, prelo je bilo lek protiv usamljenosti. Posao koji bi jednoj domaćici danima zadavao muku, na prelu bi se uz pesmu i razgovor završio za nekoliko večeri. Ljudi su jedni drugima pomagali, danas se prede kod jedne porodice, sutra kod druge.
Kada bi se radni deo večeri završio, domaćin bi izneo posluženje. Trpeza na prelu je bila skromna, ali puna topline: pogača, sir, kajmak, suvo meso, a u zimskim danima često i pečeni kukuruz (klasje), jabuke, orasi i kuvana rakija koja je grejala i domaće i goste.
