Dunja se nije čuvala samo zato što je bila lepa. Njena snažna aroma bila je jedan od razloga zbog kojih se ostavljala u kući, a plod može dugo da opstane ako se čuva na odgovarajućem mestu. Zato su se birale zdrave, neoštećene dunje i pažljivo odlagale kako bi tokom jeseni i dela zime ostale mirisne.
U mnogim domaćinstvima dunje su imale i praktičnu ulogu. Od njih se pravila slatka, pekmez, kompot, sok i čuveno voćno žele, dok je dunja bila posebno cenjena i zbog toga što se njen čvrst plod dobro ponašao tokom kuvanja. Tradicionalna srpska kuhinja tako je od jednog voća pravila čitav niz zimskih poslastica.
A onda je tu i ona najlepša, pomalo zaboravljena slika: nekoliko dunja poređanih na starom ormaru, pored vezenog miljea, dok njihov miris polako ispunjava sobu. Nije bilo potrebno posebno osveživač vazduha, jer je dunja imala svoj prirodni miris koji je obeležavao čitavu prostoriju.
Zanimljivo je da se miris dunje često povezuje sa sećanjem na kuću i detinjstvo. Danas, kada voće uglavnom čuvamo u frižideru, a mirise u domu stvaramo različitim preparatima, taj običaj polako nestaje. Ipak, u pojedinim selima još se mogu pronaći domaćinstva u kojima se dunje beru u jesen i ostavljaju da sazrevaju upravo onako kako se to nekada radilo.
