Kao urođeni predatori, mačke šapama ispituju predmete u svom okruženju kako bi proverile da li je reč o živom plenu, kako se taj objekat pomera i kakav zvuk proizvodi pri padu.
Pored toga, jastučići na njihovim šapama izuzetno su osetljivi na dodir, pa im ćuškanje hemikalija, olovaka ili čaša služi kao svojevrsno istraživanje teksture, težine i brzine kretanja stvari oko njih.
Sa druge strane, ovaj obrazac ponašanja često postaje naučena taktika za privlačenje pažnje vlasnika ili lek protiv dosade. Mačke brzo shvataju uzročno-posledične veze: kada predmet padne i razbije se, vlasnik odmah reaguje: ustaje, pripazi na njih, usmeri pogled ili počne da govori, što mačka doživljava kao nagradu i uspeh u privlačenju pažnje.
Kada im nedostaje fizička i mentalna stimulacija u prostoru, obaranje stvari postaje zabavna igra koja u trenutku razbija monotoniju.
