Iako se opšti pojam „ekološkog otiska” pojavio još 1992. godine, kada su ga ekolozi Vilijam Ris i Matis Vakernagel osmislili kako bi izmerili opšti ljudski uticaj na ekosisteme Zemlje, njegov znatno uži i danas široko rasprostranjen brat – „lični ugljenični otisak” – ima znatno mračnije poreklo.
Početkom dvehiljaditih godina, naftni gigant BP pokrenuo je obimnu kampanju sa ciljem da promeni svoj vizuelni i poslovni identitet, promovišući se pod sloganom „Izvan nafte”.
U saradnji sa poznatom marketinškom agencijom Ogilvi i Mader, kompanija je 2004. godine lansirala prvi veliki onlajn kalkulator ličnog ugljeničnog otiska, omogućivši građanima da izračunaju koliko ugljen-dioksida emituju kroz vožnju automobila, letenje ili grejanje doma.
Vešta preusmeravanje odgovornosti sa korporacija na građane
Ovakav potez predstavljao je masterklas u oblasti odnosa sa javnošću, ali i opasan manevar kojim je fokus globalne debate vešto preusmeren sa sistemskih zagađivača na svakodnevne navike običnih ljudi.
Umesto da se javnost i kreatori politika bave činjenicom da šaka fosilnih korporacija generiše ogromnu većinu globalnih emisija štetnih gasova, medijska pažnja i moralna odgovornost iznenada su se fokusirale na pojedinca. Svakodnevni izbori građana postali su merilo ekološke svesti, dok su sistemske eksploatacije i ogromni profiti naftnih kartela ostali po strani.
Granice lične odgovornosti bez sistemskih promena
Prebacivanje krivice na pojedinca stvorilo je iluziju da se klimatske promene mogu zaustaviti isključivo promenom ličnog stila života, čime je ugasila pritisak na vlasti i korporacije da sprovedu duboke energetske i zakonske reforme.
Iako su lična svest i ekološki prihvatljive navike dragoceni, stručnjaci sve glasnije upozoravaju da nijedna štedljiva sijalica niti reciklirana kesa ne mogu nadomestiti odsustvo sistemske tranzicije na obnovljive izvore energije.
Pokazalo se da je kalkulator ugljeničnog otiska zapravo poslužio kao izuzetno delotvoran paravan iza kog su najveći zagađivači decenijama nastavili sa nesmetanim crpljenjem resursa, ostavljajući građanima krivicu za krizu koju sami nisu stvorili.
