Mizofonija, čiji naziv doslovno potiče od grčkih reči za „mržnju“ i „zvuk“, predstavlja pojavu kod koje određeni svakodnevni zvuci postaju svojevrsni okidači. Reakcija na njih može biti toliko intenzivna da osoba počinje da izbegava ljude, obroke, određene prostorije ili druge situacije u kojima očekuje da će čuti zvuk koji joj smeta.
Kod mizofonije nije problem nužno u samom intenzitetu zvuka. Zvuk može biti sasvim tih, ali reakcija na njega veoma jaka. Posebno se često navode zvuci povezani sa ljudskim ponašanjem – žvakanje, mljackanje, gutanje, šmrcanje ili kašljucanje. Kod nekih osoba okidači mogu biti i ponavljajući zvuci poput kuckanja, lupkanja prstima ili kliktanja hemijskom.
Šta se zapravo dešava?
Istraživanja ukazuju na to da kod mizofonije određeni zvučni stimulusi mogu biti povezani sa neuobičajeno snažnim reakcijama moždanih sistema koji učestvuju u obradi emocija i proceni značaja stimulusa. Drugim rečima, problem nije samo u tome što osoba čuje zvuk, već u načinu na koji njen mozak na njega reaguje.
Osoba često ne bira svoju reakciju, baš kao što ne bira ni koliko će joj određeni zvuk biti neprijatan.
Jedan od zanimljivijih aspekata mizofonije jeste činjenica da okidači često dolaze od bliskih ljudi. Zvuk žvakanja člana porodice ili partnera može izazvati mnogo intenzivniju reakciju nego isti zvuk nepoznate osobe.
Zbog toga mizofonija može da utiče i na odnose. Obični zajednički obroci, putovanja ili boravak u istoj prostoriji mogu postati izvor napetosti.
Mizofonija nije isto što i netrpeljivost prema buci
Važno je razlikovati mizofoniju od drugih problema povezanih sa zvukom. Kod hiperakuzije, na primer, zvuci mogu biti fizički nepodnošljivo glasni ili bolni, čak i kada ih drugi ljudi doživljavaju kao normalne. Kod mizofonije je karakterističnije da određeni specifični zvukovi izazivaju snažnu emocionalnu reakciju, bez obzira na njihovu jačinu.
Zato osoba sa mizofonijom može sasvim normalno da sluša glasnu muziku, a da joj tiho žvakanje osobe pored nje bude gotovo nepodnošljivo.
Može li da se prevaziđe?
Ne postoji jedno univerzalno rešenje koje odgovara svima. Pristup može uključivati psihoterapiju, strategije za smanjivanje izloženosti okidačima i različite načine regulacije stresne reakcije. Nekima pomaže korišćenje slušalica ili pozadinskog zvuka, dok je kod drugih važnije raditi na tome da reakcija na okidač bude manje intenzivna.
